|
Драги брате Ранко Христос Воскресе,
Јављам ти се са западне стране Атлантика, а повод је твоје последње саопштење и најава да се више неће објављивати бесплатни садржаји на интернет приказу твоје задужбине.
За мене је свако укључење на интернет летимичан прелет преко вести, а онда прегедам Растко и твоју Ћирилицу, Наше писмо, Рас... Посао који се ради на твом и сличним интернет приказима је по мени толико важан да надалеко превазилази све оно што се догађа у нашој несрећној политици. Ево, скоро деценију ипо живим у расејању, а преживљавам са мукама моје отаџбине. Из далека, чини ми се да је твој протест и вапај за мене потпуно разумљив, али немој дозволити да то ремети рад задужбине. Колико су језик и писмо вазни за један народ видим и овде где живим. То је сама суштина постојања сваке нације, па и наше. Већ скоро две године читам на вашим приказима сјајне чланке и твоје и Врањицанове и Чаркићеве... Ствари које се ту пишу и покрећу су темељи на које ћемо се ослањати, надграђивати и даље зидати у наредних 50, 100, 200, а можда и много више година. Да ли су безбројни калуђери могли знати да су црквене књиге које писаше у ноћним тишинама уз свеће и молитве, постале темељи онога што је данас наша духовност, сећање, култура, образовање, или краће - оно што смо? И твоје, као и мисли људи који објављују текстове о српском језику и писму толико су важне да је за мене просто страшна срамота да српска држава никада није озбиљно пришла политици српског језика и ћириличног писма. Чланци „Смрт ћирилице” и „Речник бесмисла” су управо они који сваког словесног Србина нагоне да се запита: „Шта то ми уопште говоримо и причамо?!?” Да ли је наш језик папазјанија несувислости, искомплексираности и незнања и да ли је писање хрватском латиницом наша чувена лењост, немар, помодарство?!? Где идемо са нашим српским пуним туђица и са нашим јавним гласилима и издаваштвом који су преплављени латиницом. У прошлом броју Времена читам чланак Теофила Панчића (Теофило - човек Божији) о ћирилици. Мешавина банализовања, пљувања и подсмевања на рачун људи и удружења који се труде да се очувају српски језик и писмо. Заборавио је да нам узгред напише барем један разлог зашто се Време штампа на латиници. Пре пар недеља је у Њујорк Тајмс часопису изашао одличан чланак о једном од језика помесних Индијанаца који изумире у Патагонији. Нажалост, још само шест или седам особа се служи тим језиком. Када помислим на укупан однос Срба према свом језику и писму, са једне стране, и на наталитет и однос према вери, породици и моралу са друге стране, није ми тешко да схватим да незадрживо идемо ка сличном крају.
Често разговарам о нашем језику и писму са људима са којима се дружим. Поразно је колико је речи преузето из енглеског у српски последњих година. Многе су узете и поред постојећих изворних српских речи, многе су узете јер су нам са енглеским дошле нове технологије и са њима нови појмови, па су наши струцњаци из дотичних области узимали стране речи и онда их калемили са српским наставцима по падежима, родовима и бројевима, правећи ни српски ни енглески. У Америци постоји слична појава међу нашим светом који дуго година живи ван отаџбине. Пошто често користе енглески, временом прихватају реч по реч, али је и даље обликују по српској граматици, па сам тако имао прилике да чујем: „Моја боска купила нове буцке.” (шефица је купила нове чизме) или: „Имам лик на гуми” (лик - leak је цурење). Нажалост, наши морфолози, лингвисти као да су глувонеми. Рачунарска технологија се у Србији појавила почетком осамдесетих, а у нашим издањима стручних књига скоро да и нема српских речи. Тако подстакнут твојим чланком „Речник бесмисла” размишљам о томе да се прикупи грађа небулозних употреба туђица у српском и да се то објави као „Велики народни речник бесмисла”. Да није сувише тужно, убеђен сам да би речник био веома смешан. Са своје стране и на своју руку, ја почињем да „web site” зовем „интернет приказом”. Молим те јави ми шта мислиш о томе, сваку корисну критику и поправку примам са захвалношћу. Опрости што ти ово писаније стиже на енглеској латиници и што сам га издужио у поњаву.
Бранко Петровић
Поштовани,
Прво, желео бих да вам се захвалим за то што вам је до српског језика и писма стало у тој мери да сте створили задужбину Ћирилица.орг. Посећујем вашу интернет страницу бар једном недељно и читам све што стигнем. Само да знате, чуо сам да су у Русији и у Украјини почели да уводе УРЛ адресе на ћирилици. Уколико сазнам више о томе јавићу вам.
Морам да Вам признам да сам и ја лично јако погођен тиме што толико наших људи користи искључиво хрватску латиницу у свим областима живота, тако да ми је јако драго што још има људи као што сте Ви, оснивачи "Пројекта Растко", "Група Наше Писмо", и већ да не набрајам даље.
Набавио сам диск "Све за српски" и скоро све ми је на рачунару на ћирилици и свиђа ми се, иако су неки програми прилично аљкаво преведени. Већ је и Интернет Крстарица отворила део свог "и-места" (како Ви то зовете - мало чудно звучи, али израз није лош, а свакако је бољи од израза "веб сајт") на ћирилици.
Мислим да мало по мало све више и више људи код нас почиње да схвата да не морају да користе хрватску латиницу ако не желе, а, за дивно чудо, на чувеној "ружичастој" телевизији (која је скоро сигурно далеко најутицајнија телевизија у Србији ако не и шире) још увек преводе већину латиноамеричких серија ћирилицом.
Мислим да би требало да се почне са скретањем пажње људима на нове могућности коришћења ћирилице на рачунарима путем јавних гласила и уличних огласних табли по Београду и остатку Србије. Наши људи не схватају да чак и кад бисмо душу (ако је од ње ишта остало) поклонили западу на сребрном послужавнику, они нас неће заволети, нити примити у Европу пре времена.
Наш народ такође не схвата да Бугари улазе у Европу пре нас, а сви добро знају којим они писмом пишу. Значи, очигледно је да није ствар у пуњењу свог језика латинским речима, а своје стварности латиницом, него да је ствар само у самопоштовању (код Бугара сва страна предузећа морају да пишу своје име бугарском ћирилицом, да би Бугари могли да их изговарају - да ли ће се тако нешто икад десити код нас?), а то многима од нас нажалост страшно недостаје.
Још једна ствар коју наш народ не схвата је чињеница да је латински језик мртав, да њиме више нико не говори, и да га чак скоро нико више не учи ни у школи. Упознао сам доста Енглеза, Француза, Аустријанаца, Немаца, и Американаца, као и људи из Средње и Јужне Америке, и нико од њих није учио латински у школи, чак су ми рекли да се у већини школа не нуди ни као изборни предмет.
А народи чији језик непосредно потиче од латинског су толико изменили све изразе да они скоро да уопште ни не личе на латински (али ко код нас то зна - ко уопште код нас говори италијански, шпански или португалски (француски је сам по себи изузетан и заслужује да се сврста посебно)?), а ми смо преузели гомилу речи непосредно из латинског и само смо променили правопис и то су сада "наше" речи. А пошто се зна да мртвим језиком само мртав народ говори, боље да пазимо шта радимо.
Исто тако није ми јасно зашто се, например, прави план Београда на латиници. Неко каже: "Због странаца". То је чиста глупост. Прво, план града се прави првенствено за људе који у њему живе, па тек онда за посетиоце.
Друго - е, ово код нас НИКО не схвата - који ће странац да изговори хрватско латинично слово Ц као Ц, а не као К или С? Цеца није Цеца, него Сека, ако не и Сика (ово последње је јако вероватно ако ту реч чита неко коме је матерњи језик енглески). Други пример - пошто у већини европских језика двоглас sh којим се представља глас Ш не постоји, већина странаца би реч Urosh изговарала по енглеском изговору, тако да Urosh не би био Урош него Јурош, а нисам сигуран да би се иједном Урошу то допало.
И шта ће Немац, Француз, или Енглез да ради кад види латинично Џ (односно дж), а већ Љ, Њ, Ћ, Ч, Ш, Ђ и Ж да не помињем. Мени лично ништа не би сметало да је све у целој Србији написано на српском (и то на ћирилици), па испод тога на енглеском, и да се имена наших улица на енглеском пишу тако да странци могу бар отприлике да их изговоре слично нашем изговору. То није незамисливо, у неким азијским земљама то је већ урађено. Тако би прво наш народ схватио да нам хрватска латиница није потребна јер је сама по себи мањкава, и друго, онда не би нико ни хтео да је користи.
Имате моју дозволу да било који део овог писма који се односи на ћирилицу и језике и на чињенице у вези са њима, а не на моје личне ставове и мишљења, објавите на свом и-месту.
Још једном, хвала Вам што доприносите борби за очување правог српског писма, којој ћу, надам се, моћи и ја лично да се придружим једног дана.
С' поштовањем,
Александар Татомировић
П.П. (после писања - више ми се свиђа него прастаро post scriptum - чак и на шпанском користе P.D. = post data а не post scriptum)
Данас је Политика објавила да је "Уставни Суд Србије (УСС) замрзнуо спорни Закон о правима оптуженог у притвору међународног кривичног трибунала и чланова његове породице. Примена закона је замрзнута све док УСС не одлучи да ли се одредбе спорног закона косе са Уставом или не."
|
