|
Међутим, прави почетак информатике, у европским оквирима, настаје проналаском штампарске машине (Гутемберг 1450 г.) када је омогућено да се рукописне књиге замене далеко тиражнијим штампаним књигама и на тај начин сазнања и информације прошире неупоредиво брже и јефтиније широм света. Знање престаје да буде привилегија малобројних и постаје доступно ширем кругу људи. Већ у следећих 50 година је било преко 1000 штампарија у 200 европских градова.
Од тог тренутка се убрзано развија и типографија као ћерка калиграфије, јер сви принципи калиграфије (облик слова, стилови, дизајн стране...) остају као принципи и у типографији.
Од Гутемберга до данас, технологија штампе се веома променила али основни принципи типографије нису. Сврха типографије није само да слова слије у речи, речи у реченице а реченице у текст како би се комуницирало са људима. Типографија је и уметност и наука.
Нарочито данас када смо просто бомбардовани писаним информацијама и у штампи и у електронским медијима и када дизајнери покушавају да „своју” информацију учине упадљивијом, лепшом, примамљивијом од других.
Током протеклих 550 година западна цивилизација је, када је у питању типографија, изузетно напредовала. У 20. веку развијено је на хиљаде писама која су због својих различитости морала бити класификована. Само да набројимо једну од класификација: Blackletter, Old Style, Transitional, Modern, Sans Serif, Slab Serif, Decorative & Display, Script, Brush, Italic & Freehand, Art Nouveau, Art Deco, Synthesis. У свакој од набројаних категорија постоје на стотине писама.
Када је српска типографија у питању, имали смо сјајан почетак. Већ 1494 г. на Цетињу је Макарије одштампао прву књигу (Октоих првогласник). Историјски разлози нису дозволили неки већи развој до половине 19. века, када је Вук својом језичком револуцијом увео Србе у савремено доба. Од половине 19. века па до данас, нама очајнички треба један Вук за типографију, макар приближних квалитета оном великом. Задовољили би се и вучићима али ни њих није било. Као последица те чињенице скоро све што је штампано ћирилицом у последњих 150 година, штампано је писмима које су дизајнирали и урадили странци, често без знања о нашим рукописним писмима и ћирилици уопште. Немајући осећај, а сигурно ни интерес, (држава се никада није одлучила да финансира израду бар неколико писама) ми и даље користимо десетак ћирилица које изгледају како изгледају. Ако и ваљају, преузели смо их од Руса уз коришћење неколико њихових слова која нису у духу српског писма, нарочито у курзиву:
| Руски |
Српски |
 |
Велику штету нашем писму наносе и аматери који због недостатка ћириличних писама преправљају постојеће латинице на недопустиво неук начин. Да постоје бројне и лепе ћирилице, они то не би радили, или бар то нико не би користио. Одличан пример за ово је оглас Универзитета уметности, који већ због имена не би смео да се огласи оваквом „ћирилицом”.
Пример ружне ћирилице
Шта из овога можемо да закључимо? Да латиница име више категорија него што ми имамо писама? Тачно! Да је ћирилица у очајном стању. Тачно! Да никакав закон о обавезности примене ћирилице не може дизајнера да натера да користи неколико пристојних и десетак лоших ћирилица када је однос у корист латинице 1 : 1.000. Опет тачно!
Е, да не би ово била једна прича са тужним крајем, поставља се питање како решити тај наизглед нерешив проблем. Пошто немамо генија, ослонимо се на тимски рад. Тврдимо да постоји бар неколико креативних аутора способних да дизајнирају квалитетне ћирилице. Такође тврдимо да постоји бар неколико врсних зналаца који су у стању да изведу писмо према идејама и цртежима дизајнера и од њих направе писмо спремно за употребу (сложен и дуготрајан процес). Дакле, шта нам треба даље. Логично размишљање и неизоставно финансијска средства. Долазећи у ситуацију да будемо помало неукусни износећи конкретне цифре за предложени посао (коначно живимо у капитализму), радимо то јер до сада ни у једној, нама познатој расправи, то није поменуто. Без унапред познатих трошкова не сме се покренути ни један пројекат, ма колико био значајан. Споменуте цифре су доста тачне, односе се на наше могућности, а плод су дугогодишњег искуства у изради писма. За тачније износе потребно је сачинити студију.
Размотримо сада кроз форму питања и одговора наш проблем.
Шта је проблем?
- Велики недостатак лепих ћирилићних писама.
Шта је решење?
- Израда ћирилица.
Како то решити?
- Финансирањем израде и откупом. Дизајн и израда једног писма у зависности од сложености и броја писама у фамилији износи од 2.500 - 15.000 евра. (30.000 евра годишње = 5 лепих ћирилица x 5 година = 25 ћирилица)
Да ли израда може бити јефтинија?
- Тешко. За дизајн и израду фамилије од 2 до 6 писама треба од 6 месеци до 2 године.
Да ли већ постоје квалитетне ћирилице ван шире употребе?
- Да, постоје. Према нашем сазнању око 20 ћирилица.
Шта не треба радити?
- Не формирати разне комисије. Када политичари желе да се нека ствар никада не заврши - сачине комисију. Осим стручне комисије за оцену и пријем писма остале су непотребне. Ни једна комисија никада није направила ни једно писмо. Нама требају писма а не комисије.
Ко ће писма обрађивати?
- Новоформирани Студио (одељење...) за писмо, самостално (боље) или при одговарајућој институцији.
Колико то кошта?
- Опрема око 30.000 ЕУР плус простор од 200м2
- 5 радника са пуним радним временом, плус 3 надзорника (супервизора) за писмо са 1/3 радног времена око 30.000 ЕУР годишње, нето).
Да ли трошкови могу да се смање?
- За пар година, када се закон о ауторским правима буде поштовао и примењивао, Студио ће се сам издржавати од продаје.
Шта још треба урадити?
Из целог овог посла, укључујући руковођење, треба искључити почасне чланове, ентузијасте, нестручњаке и све оне који никада нису направили ни једно писмо. За операцију на срцу је потребан хирург кардиолог, а не педијатар или болничар. Јесте да су сви у струци, али за успех би свако, без изузетка, одабрао кардиолога.
Закључак:
Према изгледу (дизајну) писама која се користе, а не само према клозетима, можемо слободно ценити културу неког народа. Држава Србија је била 150 година равнодушна према свом писму - да ли ће и нова власт остати? Од 16. до 20. века ни Запад није имао клозете за хвалу, али је писма имао. Не кажемо да постоји директна веза између ове две ствари, али смо сигурни да ће подизање општег нивоа визуалног укуса народа, помоћи и у оној првој. Обрнуто није случај за расправу.
Зоран Костић
Студио Б&З
Ако желите да одштампате овај документ, можете преузети његову PDF верзију.
Коментар?
Можда имате да додате нешто?
|
