Бечки вез, српска мука

Како је породица Цветић сачувала две кошуље Вука Стефановића Караџића

У знак захвалности што су одржавали гроб Вукове ћерке Мине. Чувале су се у некој шкрињи и облачиле три пута у години...

аутор: Сања М. Петровић

- Вук Караџић је научио децу слова и написао буквар. Тата и ја смо се договорили, кад научим да читам и пишем, однећемо Вукове кошуље у музеј да сви људи могу да их виде... Музеј је кућа у коју се стављају ствари из неких давних времена. У Музеју највише ми се свидео Вуков рукопис, али нисам могао да прочитам. То су била нека другачија слова... изгледа да је брзо писао. Допало ми се и што сам видео његове бркове и наочаре... и маказе за ватру којима се вади нешто што ти случајно упадне, открива своје утиске из Музеја Вука и Доситеја седмогодишњи Јован Цветић, ученик првог разреда ОШ „Дринка Павловић” у Београду.

Јован је симболично, у име својих родитеља, на Велики петак, поклонио Музеју две беле кошуље које су припадале Вуку С. Караџићу.
Вукове кошуље су од белог платна, са богатим полукругом на грудима и неколико оригиналних седефних дугмади. Вероватно их је Вук носио испод фрака. Старе су најмање 150 година, а израђене су у тадашњим мајсторским радионицама Беча.

- Текстил је тешко очувати. Можда је Вук у животу имао пет таквих кошуља, а оне су се тада чувале као очи у глави, у некој шкрињи, и облачиле три пута у години, објашњава Драган Цветић, дародавац кошуља, и открива да су се многи изненадили њиховом величином - може их обући мало крупније дете. Људи, ваљда, сматрају да би величини коју Вук представља у српској култури требало да одговара и физичка величина, а он је био ситан, кржљав човек.

- Мој деда Михајло Јоковић, звани Чичко јер је био весељак, рођен је у селу Висибаба на падинама Рудника. Јоковићи су били чувени швалери и рађали само женску децу. Тако су само мој деда и његов брат преостали од мушких глава у селу. Михајло је био црквењак у савиначкој цркви, задужбини Обреновића, у којој је сахрањена Мина Караџић, Вукова кћерка. Мина је помно чувала очеве ствари и само је рођаци свог мужа Милеви Вукомановић поклонила две Вукове кошуље. Деда је био домаћин, имао је имање, стоку, шуме, али је више био украс у кући, јер је посао црквењака врло напоран и захтеван - имајући у виду мноштво црквених празника. Његов посао је био да очисти цркву, да припреми све, а поп дође на готово. Пошто је посвећено одржавао Минин гроб, једног дана Милева је донела Вукове кошуље на уздарје мом деди, прича г. Цветић који верује да вероватно постоји и запис о даривању.

Кошуље је Драган добио почетком 70-их и од тада их је породица помно чувала.

- Моја баба је била врло проницљива српска сељанка и знала је да кошуље имају велику вредност. Брже-боље их је ставила под кључ далеко од видног поља мога деде, знајући да је њега баш брига шта ће да обуче. Упорно га је наговарала да их поклони свом најстаријем унуку - мени. Деда је пристао: „Може, ал' хоћу дебеле дугачке гаће и дебелу мајицу”. Тако је деда заузврат добио зимски веш, прича Драган Цветић о свом деди.

Цветићи су се одавно канили да поклоне Караџићеве кошуље музеју. Одлучили су да, када њихов син научи да чита и пише, и то баш на Велики петак, симболично допринесу васкрснућу српске културе и предају Музеју Вука и Доситеја дар непроцењиве културне вредности.
Од 1949. године то је највећи поклон Музеју (којем су до сада само продавали, често и лажне експонате), а од одевних предмета Вука Караџића Музеј је поседовао само фес и капу за спавање. Сматра се да нема више материјалних добара која су остала иза Вука, а он је и, иначе, живео у оскудици. У једном писму из 1826. Вук се жалио:
"Верујте ми да на Божић нијесам имао за што купити фунте меса, а камоли печенице! Гледајући на дјецу моју, плакао сам као лудо дијете. Све што се могло продати или заложити, заложио сам и распродао... Зимско доба, а дрва нема, љеба нема, а новаца нема! Ја једнако мислим да сам боље што заслужио, и да ће срамота бити народу српскоме што ја овако живим”.

- Подстицај нам је била жеља да се поново васпоставе традиционалне вредности нашег народа - част, достојанство, породица. Ја сам тако васпитан и не видим да је то било лоше. Ово је наш скромни подстицај да се српска култура опет врати на прве стране новина, а не да повод буде само лоповлук људи који се, нажалост, баве културом, истиче Драган Цветић.

На дан Музеја Вука и Доситеја 10. маја биће изложене кошуље које су припадале човеку који је у предговору „Првом српском буквару” написао да је писмо „отворило пут уму људскоме да се приближи Богу по могућству својему”, а Бог је човека одредио да непрестано учи. „Што се гођ људи по овој наредби Божјој већма труде и напредују, то све срећнији и славнији постају”.

Захваљујемо се Гласу јавности што нам је уступио овај чланак!

слика: Вук Стефановић-Караџић, сликар Мића Марковић