Ко су становници села?
Србија је пре око 700 година била земља у којој су се градови (Ново Брдо, Призрен и Приштина), као и бројни тргови у унутрашњости земље тек почели развијати. Поред тога, било је нешто старих градова у приморским областима (Котор, Дриваст, Улцињ и Бар) и новоосвојеним византијским крајевима (Скопље), али поврх свега, огромна већина становништва је живела на селу (слика 1). Поред таквог односа градског и сеоског становништва, разумљиво је да су уз рударство, основу привреде чинили земљорадња и сточарство.
 |
|
Слика 1 - Карта средњовековне Србије у време краља Уроша II Милутина (1282-1321).
|
Сви становници села - меропаси (земљорадници) су спадали у групу феудално зависног становништва, у којој су били још и власи - сточари, зависне сеоске занатлије, сокалници (врста послуге), отроци (робови) и један део сеоских попова. Ову групу зависног становништва Душанов законик назива себрима.
Села су припадала господарима, а самим тим, била за њих и обавезама везана. То су били велика и мала властела, манастири, сам владар и пронијари (ненаследна војничка имања). У поседу мање властеле и пронијара могло је бити само неколико села, док је велика властела држала и више десетина села. Манастири попут Св. Архангела код Призрена, имали су у поседу преко 90 села. Према Душановом законику о потребама једног монаха бринуло се 20 кућа ("и на тисућу кућа да се храни у манастирима педесет калуђера").
Како изгледа српско село у средњем веку?
Села су скоро увек била подизана на месту где постоји пијаћа вода, била то већа река или неки мањи извор. Уз то, такође је била битна близина обрадиве земље, шума, пашњака и пута. Куће и друге зграде биле су углавном груписане на једном мањем простору, а размак између грађевина износио је од 2, па до више десетина метара (слика 2). Просечно село је бројало око 40 кућа, али је број могао да варира од 10 па до 200 домова. Често се у средишту села или на оближњем брежуљку налазила сеоска црква око које се простирало гробље. Мања група кућа одвојена од матичног насеља више километара назива се заселком, а обично представља зачетак новог села.
 |
|
Слика 2 - Изглед средњовековног српског села из XIV века.
|
Кућа
Током XИИИ и XИВ века, у сеоском градитељству преовлађују дрво и камен као основни грађевински материјали, али се као локалне варијанте јављају бондручаре и камене куће. Темељи куће били су од ломљеног камена, у блату или кречном малтеру, док су на њима били грађени зидови од дрвених талпи. Кровна конструција је од дрвених греда, а кров је био покриван сламом или шиндром. Површина простора за становање најчешће се кретала се између 20 и 40 м2, али има и случајева много пространијих кућа. У средини или једном од углова, налазило се ограђено огњиште. Оџака није било, него је дим излазио кроз кров куће, а мали прозори затварани су масивним дрвеним капцима. Сеоске куће су обично имале две просторије, а ретко три или више (слика 3). Под у просторијама је најчешће био од набијене земље. Куће готово да нису имале намештај у данашњем смислу. Скромно покућство сачињавало је неколико клупа за седење, ниске столичице и синија (сто), а можда полица и обавезан разбој. Укућани су спавали на слами прекривеној асурама.
 |
|
Слика 3 - Пресек средњовековне сеоске куће.
|
Житеље куће чини углавном три генерације, док је просечно домаћинство имало око 8 чланова, од чега су бар половину чинила деца. Такође, велик је број породица које су имале много више чељади. Пошто се већина дневних активности обавља на имању и око стоке, кућа је углавном служила за спавање и припремање хране, те за тадашње женске послове - чешљање и предење вуне, као и ткање различитих тканина.
Производи
Иако се меропаси сматрају земљорадницима, многе друге активности, а нарочито сточарство, играју важну улогу у сеоској привреди, скоро једнаку земљорадњи (слика 4). Вероватно највеће засејане површине обухватали су пшеница, јечам, раж и просо. Свако сеоско домаћинство уз саму окућницу или нешто даље од куће, обрађивало је врт са поврћем. Најзаступљеније врсте поврћа су црни, бели, пори(прази)лук, купус, ротква и репа, а поред тога, веома важни производи који су имали велики удео у исхрани биле су махунарке, као што су сочиво, боб и грашак. Велике површине под воћем и виноградима биле су привилегија властеле и манастира, док се по селима углавном воће гајило за потребе домаћинства - 10 до 50 стабала по дому, најчешће крушака, шљива, трешњи, јабука и дуда.
 |
|
Слика 4 - Манастир Дечани, црква Вазнесења Господњег - око 1345. године. Детаљ орања из циклуса "Стварање света". Сељак на фрески насликан је према античком узору, а не у тадашњој средњовековној одећи.
|
Поред свега тога, једна земљорадничка породица није могла преживети а да није узгајала стоку, само што се ради о далеко мањем броју грла него код Влаха. Обично је на једно домаћинство долазило 1-2 вола, 2-4 краве, 3-4 свиње и 10-20 оваца. Поједина села, или неке породице, бавиле су се грнчарским, пчеларским, ковачким и тесараским занатом. Саме сеоске занатлије углавном су се трудиле да најпре задовоље потебе самог села, а потом и ширег тржишта. Са развојем привреде и трговине током XИВ века, села са повољним положајем добијају на значају па прерастају у тргове, углавном неутврђена насеља са тржиштем, а често и са панађурима (вашарима).
Храна и пиће
Од стицања самосталности Православне Цркве, српски сеоски живот почиње много више да прожима православна духовност. Јачањем организације цркве (нарочито парохијских), утицај цркве се осећао све више у свим областима живота, а такође и у исхрани. Пост је, поред верске улоге, за себре имао изражен економски значај, јер је омогућавао да се у сиромашним заједницама уштеде вредне и ретке намирнице у економском и прехрабеном смислу, какви су млечни произоди, месо и маст. Ово је било неопходно, пошто је ондашња стока много спорије напредовала. Свиње које су се узгајале биле су 2-3 пута мање него данашње (максимално до 100 кг), а краве су давале само 2-3 литра млека дневно! Ову храну требало је сачувати у одређеним количинама, како за велике празнике, тако и за периоде године када нема постова. Обично се ради о месецима у којима се обављају тешки физички послови, као што су орање, послови око сена, дрва...
Ондашњу храну, већина данашњих људи би оценила као неукусну и бљутаву. Ово се нарочито односи на овсене и зобене каше, а сличне њима биле су каше од боба и грашка, као и наквашено сочиво. Нешто укуснија била су различита варива са месом, спремана од купуса и зеља. Поред повртларских биљака, битни удео у исхрани имало је самоникло биље: гљиве, зеље, дивљи лук... Основне намирнице животињског порекла представљали су сир и млеко, који су и обилно коришћени. Храна се припремала у скромном земљаном посуђу, а поред тога у употреби је било и разно дрвено посуђе, нарочито за служење и складиштење хране.
Већини произведеног поврћа нису били потребни посебни услови за чување, осим сувог места, а добар део се лако одржавао зими у траповима са сламом, док је други део могао бити сачуван сушењем, што се нарочито радило са воћем. Месо се наравно најбоље конзервирало сољењем и димљењем. Међу нижим слојевима становништва, најзаступљенија пића су (због једноставног начина припремања и доступности сировине) били пиво и медовина. Вино је било привилегија виших слојева, те је на сељачку трпезу доспевало ретко.
Одевање
 |
|
Слика 5 - Девојка са црвеном капом, према опису путописаца из XIV и XV века.
|
За одећу се искључиво користе природни материјали које често производи само домаћинство. Обично су сами сељани узгајали лан и конопљу и властитим снагама их прерађивали у влакна. За израду ове једноставне одеће употребљавале су се тканине добијене од лана (дуге кошуље, панталоне и хаљине) и вуне или животињске коже (обућа, огртачи, прслуци...) Записи из тог времена често помињу да Српкиње носе малу женску црвену капу (слика 5), сличну капама које су се до наших дана задржале у народним ношњама Херцеговине, Босанске Крајине, Лике... Накит је израђиван од сребра, бронзе и стаклене пасте, а њега су углавном носиле млађе жене. Од накита, на селу се најчешће носе наруквице (слика 6), минђуше (слика 7), прстење (слика 8) и огрлице (слика 9).
Власи и Арбанаси
 |
|
Слика 6 - Наруквица од стаклене пасте са средњовековног гробља Ђонај код Призрена. Датира из X-XIII века.
|
Полуномадско становништво које се искључиво бави сточарством и производњом намирница животињског порекла назива се Власима (слика 10). Овај појам у средњем веку је обухватао сточаре различитог етничког порекла, како оне српског са словенским именима, тако и оне са несловенским именима који су говорили језицима романске и грчке језичке основе (слика 11).
Сточари живе у катунима - сезонским насељима од трошне грађе. Средњовековна документа први пут помињу катуне у XII и XIII веку. Они су могли бити подизани на планинама богатим пашњацима, на висини од преко 1000 м, и у близини планинских извора и врела. Слична катунска насеља постојала су у нижим подгорским крајевима. У њима је обично живело између 20 и 100 породица. Као и данас, и у средњем веку био је чувен и надалеко цењен влашки сир. Од стоке су претежно узгајали овце, али поред тога су држали и одређен број говеда и коња.
 |
|
Слика 7 - Минђуша од бронзе, израђена у техници ковања, филиграна и посребривања. Потиче са средњовековног гробља Велекинце код Гњилана, а датира из XI-XV века.
|
У свему сличан живот Власима воде Арбанаси (Албанци), који све до позног средњег века не насељавају села и градове, већ бавећи се искључиво сточарством живе у катунским насељима. Први пут у историјским документима, Арбанаси се помињу у XI веку, када су насељавали области високих планина између Драча и Охридског језера, и од реке Мати на северу, до Шкумбинија на југу. Одатле су миграцијама доспели све до удаљених области Тесалије и Пелопонеза. Захваљујући покретљивости, од XIV века све чешће се као сточари и становници катуна јављају на имањима српске властеле и манастира, тако да Св. Архангелима припада осам арбанашких катуна.
Сеоска црква
Велика већина становника средњовековне Србије припада Православној Цркви. Са друге стране, већи број становника римокатоличке вероисповести живи у приморским областима, док у унутрашњости католичко становништво чине углавном странци (Дубровчани, Саси...), који насељавају тргове и градове, као и део Арбанаса у планинским крајевима.
 |
|
Слика 8 - Прстен од бронзе са гробља Велекинце. Датована је од X-XV века.
|
Сеоске цркве су једноставне и скромне грађевине, претежно зидане од камена, понекад у комбинацији са опеком. То су углавном једнобродне цркве са припратом, понекад са куполом над наосом. Као кровни покривач користи се шиндра и цреп. Унутрашњи простор је мрачан и скучен, тако да су ретке сеоске цркве у које је могло стати више од 100 људи истовремено. На територијама са бољом црквеном организацијом, свако село је имало свог свештеника. Црква је у селима брзо заузимала централно место у животима мештана, пошто су се сви важни догађаји одвијали око сеоског храма: крштење и примање деце у заједницу, венчање, недељна и празнична богослужења, прославе празника, опело и сахрана на гробљу поред цркве. Поред тога, црква је кроз дуги временски период успешно христијанизовала сеоски живот и многе древне обичаје делимично учинила прихватљивим за Цркву.
Какве су обавезе сељака?
Пошто смо рекли да спадају у групу зависног становништва, сељаци су морали да испуњавају различите обавезе у новцу, раду према својим господарима и владару, који је био и номинални господар све земље. Сељаци који су живели на црквеним имањима имали су обавезе само према цркви, јер су црквени поседи све до XV века и времена Деспотовине, били ослобођени свих давања према владару. Главни порез називао се соће или доходак царски, и њега је била дужна да плаћа свака кућа (односно глава), а износио је један перпер или противредност у житу. О сакупљању овог пореза који је ишао владару, бринула се властела. Друга врста дажбине, коју је сваки власник убирао за себе од сељана са свог имања, називао се десетак и најчешће се убирао у житу, али и у месу, меду, воску...
 |
|
Слика 9 - Ниска од стаклене пасте пронађена на гробљу Матичане код Приштине. Датира из X-XI века.
|
Поред ових дажбина, сељак је био дужан да извршава разне работе и друге обавезе. Земљорадници су били дужни да раде сваке недеље на властелинском имању, а поред тога и два пута годишње када су велики послови, односно мобе. Пошто су се планине и пашњаци налазили у поседу владара и цркве, села и Власи су били дужни да коришћење ових добара плаћају у стоци и сиру господару. У Душаново време, Власи су накнаду за зимовање на властелинству плаћали на 100 говеда или коња - по једно грло, а на 100 оваца - овцу са јагњетом. У средњовековној Србији, а и касније, изузетну улогу у прехрани стоке је имао храстов жир, али је од рода у једној жупи половина припадала цару, а друга половина властелину, док су сељаци плаћали коришћење жира у свињама. Посебна врста обавезе била је пружање одређене количине хране за владара или чланове његове породице, те пратњу и чланове државне управе и представнике страних држава. Ова обавеза се од времена Цара Душана односи само на цара са пратњом.
 |
|
Слика 11 - Манастир Пећка Патријаршија, црква Св. Димитрија. Пастири из сцене "Рођења Христовог", насликани између 1338-1346. године.
|
Учествовање у рату
Поред свих послова везаних за обраду земље, сељак је имао обавезу да на позив властелина учествује у војним походима, као део баштинске војске. Сељаци су углавном сачињавали лаку пешадију, која је временом све више губила на свом значају. Од наоружања, сељаци су имали лак дрвени штит, копље, секиру, затим лук и стрелу (слика 12). Сличне обавезе биле су и чување путева и манастира од разбојника и пљачкаша, те учествовање у зидању разрушених жупских градова. Средњовековна историја не познаје ни један устанак или побуну сељака у српској држави, каквих је било широм Европе од XIV до XVI века. Ова појава може се оправдати "добрим" односом властеле према пучанству, или самим менталитетом народа.
 |
 |
|
Слика 10 - Изглед Влаха - сточара, према описима путописаца и живописа из тог времена.
|
Слика 12 - Сељак иде у рат. Одећа и наоружање у XIV веку.
|
Извори познавња сеоског живота
Сеоско становништво не само да не привлачи у великој мери пажњу данашњих исраживача, већ је слично било и са писменим савременицима, који су ретко посвећивали по који ред сеоском животу, између описа живота владара, властеле, бурних политичких и ратних догађаја. Мањи број значајних података пружају путописци, који су пролазили кроз ондашњу Србију, као што је су били Гијом Адам и де ла Брокијер. Значајни подаци се могу наћи и у средњовековним законским споменицима, манастирским повељама и пописима становништва из времена српских владара и првих година турске власти. Ликовни извори из тог времена (манастирске фреске) немају велики значај, јер неке елементе сеоског живота (посебно одевање) преузимају из старих античких узора. У оваквој ситуацији, одлучујућа улога би припадала археологији, али на жалост, до сада није било обимнијих исраживања села на територији ондашње српске државе. Из ове праксе, издвајају се мањи радови на локалитетима Грачан код Сопоћана и Благотон. Боље истражени средњовековни локалитети налазе се на територији Војводине и Ђердапа, који тада нису били у саставу средњовековне Србије. Археолошка истраживања би могла да пруже велики број корисних података из области архитектуре, уређења села, исхране, развијености сточарства. Мноштво корисних података може се добити из етнографских истраживања, јер су се многи елементи средњовековног живота у Србији одржали све до XX века.
Радивоје Арсић
апсолвент археологије
Параћин
Препоручена литература:
- Благојевић, М. 1973. Земљорадња у средњовековној Србији. Београд.
- Дероко, А. 1950. Средњовековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији. Београд
- Ковачевић, Ј. Средњовековна ношња балканских Словена. Београд.
- Новаковић, С. 1912. Законски споменици српског средњег века. Београд.
- Милошевић, Г. 1997. Становање у средњовековној Србији. Београд.
- Острогорски, Г. 1969. Привреда и друштво у Византијском царству. Београд.
Препоручене странице на Мрежи:
Манастир Св. Архангели код Призрена
Душанов законик
|
