 Кукњава да је национално писмо Срба ћирилица запостављено и да ће утонути у заборав личи на бесне речи еколога који се буне против сече дрвећа. Само што ови други имају више успеха. Ћирилица нестаје „сама по себи”, што би значило да нико није крив, односно да је „крива кифла” (Душко Радовић). Ћирилица је у центру пажње само када неко од домаћих лингвиста (из Удружења за заштиту ћирилице из Новог Сада) потегне то питање или када се припрема изложба „Осам векова српске ћирилице” у Галерији САНУ. Тим поводом академик Динко Давидов изјавио је за наш лист: „У основи леже две побуде Срби не познају своје писмо и његову историју, па га самим тим не могу ни волети. Извесно је и да ћирилица губи битку са интелектуалним развојем млађег света и некако заостаје, јер је завладало мишљење да Срби имају два писма. Ништа нетачније и поразније од тог лансираног мишљења које директно води потискивању изабораву ћирилице...”
Ово „лепршаво” писмо нестаје лагано и сигурно. Недавно је у Новом Пазару Бошњачко национално веће установило предмет „Босански језик са елементима националне културе” (аутори Алија Џоговић и Ходо Катал). Штампано је око 10 хиљада уџбеника. За први разред писани су ћирилицом, а за други већ латиницом. О уџбеницима за старије узрасте да се и не говори.
„Готиве” једно, користе друго
Занемаривање сопственог писма настало је и као последица непознавања његовог значаја. Основно фонетско начело нашег језика пиши као што говориш је „робна марка” какву нема нико. Само што нико неће (нити му је нуђено) да је купи. Уосталом, то и није за продају. Мало је позната анегдота од пре, можда, две деценије, када је делегација из РТС-а боравила на специјализацији у чувеној лондонској радио и телевизијској станици Би-Би-Си. Тамо су им приказивали чуда технологије, авиони са аеродрома „Хитроу” надлетали су зграду свака два минута... Енглези нису много ни питали „Шта то ви имате, шта нудите?” Неко од наших се ипак досетио и, баш као што доликује, рекао: „Ми имамо фонетско писмо.” Странцима је било тешко објаснити шта заправо значи тај наш национални „бренд прве класе”. Нико тада није могао слутити да ће та одлика српско-хрватског језика „пиши као што говориш” постати и одлика бошњачког и црногорског језика. Али, једино српски језик као званично писмо има ћирилицу. Колико-толико опстала је у временима када су били непостојани и грб и застава и национална химна.
Неко је у Београду исписао стотине графита на плочницима испред зграде „Политике”, САНУ, црквених храмова и школа „Не гази ћирилицу”. Хтео, не хтео, човек пролази улицом и не мора да гледа баш где ће да згази или у нешто да угази, па се догађа да ови графити бледе од изгажености. Исписивачи ће морати још да се потруде и обнове слоган кога испирају кише и шмркови перача асфалта.
На великој реклами београдског Дома омладине латиницом пише забавни позив: „DZumbus – druMagic”. У малој анкети већина двадесетогодишњака „готиви” ћирилицу, али користи латиницу. Преко пута, укосо од Дома омладине је прометна сендвичара „Dо јаја”. Латиницом пише само слово д. Остала слова (о, ј, а) су иста у оба писма. На универзитетској књижари у близини зграде САНУ, у излогу стоји плакат: латиницом: „Bilo jednom u Beogradu”, па ћирилицом „Доместик” (на енглеском – домаће). Затим латиница - „raskosno siromastvo. Opojna sustina. Beograd kojeg nema.”
Рођен лош
Баш као што у збиљи има све мање ћирилице, како се одасвуд често чује. Драгољуб Збиљић (председник Удружења „ћирилица”) описао је наше национално писмо („Глас”, 16. фебруар 2002):
„Српска ћирилица јесте лепршава, на први поглед наивна, једноставна, понекад танка и превише невина, али има у себи снагу непатворености, савршености и допадљиве лакоће за учење, пријемчивости за људско око, компјутерску прецизност и десетковану трајност и зато српска ћирилица не може пропасти. Још неостварени циљ овог удружења је и доношење бољег и прецизнијег закона о службеној употреби језика и писма...”
Полако ћирилица продире и у нову електронику. Постоји и ћирилични Windows, оперативни систем и многе Интернет странице као што је рецимо, Serbian cafe. У издавачкој делатности постоје већ сетови са ћириличним словима, али превагу имају, ипак, латинични. Ово удружење је још пре две године открило да се, рецимо, у Новом Саду јавни натписи и дописи пишу мање ћирилицом, 18 одсто, док је рецимо тај проценат у Сомбору 12, а у Београду око 32 одсто. Један грађанин, заштитник свог националног писма, одбио је да прими судски позив зато што је писан латиницом. Он промишља: „Неко је намерно још пре компјутера свуда дотурао писаће машине са латиничним словима, Енглески је постао владајући језик. Неким млађим наставницима у школама није баш стало до ћирилице, па ето тако настаје „необраћање пажње”.
Вук Караџић је највише заслужан што је ћирилица постала званично национално писмо Срба. Сходно томе, једна улица у центру Београда носи његово име. Улица се протеже од Студентског трга до Улице царице Милице. Мала је, али је начичкана натписима и фирмама. Које писмо је заступљеније? Ћирилицом: Улица Вука Караџића, Пореска управа, Савремена администрација, Фреска, Галерија Улус, Радио Београд, Грил Мали лотос, Галерија Вид. Латиницом: Restoran Vuk, Fast food, Peking, Menjacnica, Nikon, Land Casa, Visnjica – ducan, Antikvarnica Zaric, Euro jet – travel agency, Garden cafe, Rudnap, Diesel, Slot club Aleksandar, Antikvarnica Galeria... Restoran – Restaurant (dve zvezdice), „prolece”...
У Јеврејској улици на Дорћолу (угао са Улицом великог Стевана) дречи велики графит. „Рођен лош”, ћирилицом. Неколико метара даље, скромним словима пише име успешне фирме „Informatika”. Латиницом. Зашто није обрнуто?
Ваше мишљење о овом напису?
|
