Јапански „Вуковци”

У осећајно снажној завршној сцени недавног филма "Последњи самурај", јапански цар прима мач последнњег јапанаског витеза са поруком домаћим и страним гледаоцима: „Јапан треба да иде стопама напретка, али ми никада не смемо да заборавимо ко смо и одакле долазимо.”

Иако историјски нетачан, овај филм одражава како Јапанци виде себе – савремен, технолошки напредан народ који љубоморно чува и воли своју културну и историјску баштину.

У поређењу са српским, на који је и поред постојећег писма накалемљена једна фонетски инфериорна азбука, лишена српске културне баштине, одражавање јапанске традиције писама показује шта значи љубав према своме и колико је пожртвовања потребно да се једна тако сложена култура одржава са невероватном елегантношћу и укусом.

Та култура је преживела и срамотан пораз 1945. без да се неко масовно одрицао самога себе. Ако Јапанци данас донекле увиђају грешке својих политичара, нико то не испољава бесом на сопствено културно благо, нико се не посипа пепелом и одриче свог идентита избацивањем јапанских и убацивањем енглеских речи, или – не дај Боже – употребом латинице уместо традиционалних јапанских писама.

Да, писама, а не писма. Ради се о три међусобно различита, али културно и историјски сродна и бешавно сједињена писма у свакодневној употреби. Прво и званично је такозвани канџи, то јест кинеска сликовна слова која су јапанске вође донеле још у трећем веку на острва данашњег Јапана. За време посете Кини, Марко Поло је приметио да јапански посетиоци пишу име своје земље двосликовним знацима – сунце и књига које Јапанци изговарају ниппон. Његови кинески домаћини су та иста слова изговарали јипен – име Јапана који је Марко Поло донео у Европу.

У тринестом веку, Јапанци су од делова канџи слова саставили две фонетске азбуке познате под заједничким именом кана. Прва таква азбука је хирагана која се употребљава искључиво за јапанске речи. Друга је катакана која се употребљава искључиво за стране речи и за јапанске речи као једна врста курзива. Ове две азбуке се састоје од 46 слова од којих су 6 самогласници (а, у, и, е, о, о ) и један сугласник (н). Остала слова су двогласи, уа, ра, ри, ру, ре, ро, ја, ју, јо, ма, ми, му, ме, мо, ха...итд).

На тих 46 слова, надодају се још неколицина да би се створила слова других гласовних вредности. Тако, на пример сва слова која почињу словом х (ха, хи, ху...итд) постају додатком (") слово ба, би, бу... а додатком малог круга (о) слово х се претвара у слово п (па, пи, пу...). Слово ши постаје џи а слово т постаје д, итд.

Све у свему, катакана и хирагана имају отрпилике 90-так слова. У вези са кинеским словима, од којих је око 500 у дневној употреби, постоји готово невероватан број гласовних комбинација тим пре што канџи слова самостално или испред слова хирагане имају једну гласовну вредност, а сасвим другу кад су испред других канџи слова, као на пример реч острво – тоу и шима.

Наравно, поред та три писма, Јанапнци свакодневно употребљавају и латиницу коју зову романџи, и која је саставни део писмености сваког основно образованог Јапанца. Латиница се употребљава искључиво за пресловаљавање и превођење на стране језике, никада у јапанској прози.

Док нису измислили игличасте штампаче за рачунаре, јапанска предузећа су до још раних осамдесетих година имали посебно увежбане калифграфе (писаре) који су писали поруке ручно, као пре хиљаду година, јер су писаће машине са довољно великим тастатурама биле веома скупе, а њих су могли да употрбљавају само посебно обучене секретарице којих није било много.

Ово ипак није спречило Јапанце да у року од неколико деценија после Другог светског рата постану једна од најразвијенијих земаља света и да, поред своје старе и сложене азбуке буду не само у току, него у водећим положајима светске економије. За разлику од многих земаља, укључујући и Србију, Јапан је веома оскудан у природним богатствима, па је тиме, поред своје физичке издвојености, још више ометен, а његов успех је тиме још више увеличан.

Јапан је живи доказ да писмо нема никакве везе са тзв. „интеграцијама” како то кратковиди и неупознати српски „мондијалисти” и којекакви „напредњаци” желе да нас увере. Исто важи за Кину, која полако постаје светски економски горостас, као што важи за Кореју, Тајван, итд. Ни мале земље као што су Грчка нису нашле за сходно да се одрекну своје традиције, свог писма, да би биле уједињене у Европу и свет. Само Србија налази у ћирилици камен спотицања, а да никоме на пада напамет да можда проблем није у ћирилици него у недостатку самоспоштовања и личне и националне културе грађанства.

Дух Вука Ст. Караџића живи и надаље међу Србима и води их у исту заблуду у коју га је водио од самог почетка – кад је Вук, гордо и надувено, уверавао (неписменог) српског кнеза да је он измислио „најпаметнију азбуку” у Европи. Од те памети, Срби су се одрекли своје писмене баштине коју данас не могу да читају. Од тог изума Срби су препунили српски страним речима, које изворни српски има, али које су много „финије” од наших. Од тог изума, нико у Европи није следио ту „памет”, па је тај изум постао једно провинцијско недоношче. Од свеколике памети, он је на своју „најпаметнију” азбуку накалемио једну другу, мање „паметну”. Прави геније!

А што се тиче „непаметне” Европе, данас ниједна нација у Европи – са изузетком Албаније можда – нема мању писменост од Срба, шта значи да Вукова прослављена памет (и она невероватно плитка и нетачна парола „пиши као што говориш...”) уопште није била потребна да би Срби постали писмени. Сви други народи су нашли слова којима пишу, која су народу разумљива и без реформе Вуковог типа и памети – још један доказ да Вук никоме није био потребан.

Ниједан народ не пише сасвим фонетски, јер фонетика није апсолутно потребна. Сви велики језици света су нефонетски. Што значи да нам фонетика није требала да би могли да пишемо. Наравно, са толико памети, није ни чудо да је српски једини језик у Европи (ако не у свету) који се пише са две међусобно културно опречне азбуке – што је једна невероватна и надасве непотребна глупост. Е, у томе смо водећем месту!

Можда ће „Послењи самурај” оставити трајни утисак на обмануте Србе. Можда ће једнога дана и неки српски великан да каже свом народу да треба ићи у корак са временом али да никада не смемо да заборавико ко смо и одакле долазимо. Можда, али мислим да је слаба могућност, јер народ који мисли да је све што је страно финије и боље од домаћег не хаје много за себе.

Младен Коста Врањицан