Двоазбучје – да или не?

написао: др Младен Коста Врањицан

Такозвани "латинизатори" или "латиничари" у Србији – то јест, људи који инсистирају на равноправности (хрватске) латинице у српском језику – наводе да је латиница исто толико "српска" колико је и ћирилица. Тај (лажни) аргумент је основан на на јаловим претпоставкама да је не само одобриво, него и пожељно да српски остане довазбучан.

И најосновније познавање српске историје лако открива лажност њихових претпоставки, а најосновније познавање и једног и другог писма намеће неибежни закључак да ћирилица и латиница нису еквивалентне не само историјски, него ни фонетски. То само по себи онда поставља питање зашто (и коме) је латиница потребита?

Другим речима, у чему мањка ћирилица, и у чему предњачи латиница? Шта би српски језик изгубио нестајањем хрватске латинице? Српска ћирилица је "сашивена" искључиво за потребе савременог српског језика. Њом је сваки глас заступљен једним словом. То се не може речи за латиницу у којој се слово џ, љ, и слово њ и понекад ђ представљају словним комбинацијама које у неким речима не разликују слово од двословља. На пример, реч надживети, инјекција, Танјуг, итд. у којим су двословља "дж" и "нј" изговарани (и у српској ћирилици писани) различито од једногласја џ то јест њ што је у латиничкој верзији немогуће и води ка нетачном изговору.

И овај мали пример показује да латиница није еквивалентна спрској ћирилици и да, као таква није подједнако уско усклађена за потребе српске фонетике, што нас опет доводи до оног кључног питања – зашто и коме треба (хрватска) латиница у српском језику? Чињеница је да не треба! Српски може (и треба) сасвим задовољавајуће да се пише једним, сопственим, писмом – ћирилицом. Српска ћирилица у потпуности задовољава азбучне потребе српског књижевног језика. Обзиром да је српски један од ретких језика који је писмено усавшен готово у танчине, употреба једног другог, мање савршеног писма (у овом случају латинице) је у потпуности нелогично.

Двоазбучност је српском наметнута из политичких подобности Александровог погубног и комунистичког србождерског режима, а не из неке потребе или зато што је на ћирилици српском нешто "фалило". Генерације које су одрасле између та два режима су отуђене од сопствених корена – и логике. Ни културно, ни историјски, ни фонолошки, ни економски, не постоји добар разлог да се настави непотребно довазбучје у српском језику. Могло би се додати да је форсирање латинице у неку руку и понижавајућа ствар, јер даје паритет једном инфериорном писму.

Друга ставр је тврдња "латиничара" да је латиница такође "српско" писмо. То је једна историјска нетачност. Вукова ћирилица је специфично "скројена" за српски језик. Њена јединствена ортографија се не види ни уједној другој ћирилици, па је према томе безизузетно домаћа. Она је нераздвојно, и непорециво искључиво српска творевина намењена искључиво српском језику. Латиница није. У свом Српском Буквару из 1827. године, Вук на уводним страницама доноси нову српску ћирилицу која сада носи његово име, заједно са другим европским азбукакама. Прва до српске је идентификована скраћеницом (латиницом) ILLYR, другим речима – илирска – што ће рећи хрватска. Та слова су иста латиничка слова (сем што је слово đ представљено као dj). Према томе, Вук ту "илирску" латиницу није повезивао са српским језиком, нити га је звао српским именом. Другим речима, данашња "српска" латиница је у ствари хрватска латиница која је особито од 1954. до 1989. форсирана у српски језички простор политичким притисцима и комунистичком политиком југословенства.

"Латиничари" такође тврде да ћирилица "ћирилизатора" није она иста ћирилица којом су Срби писали неких 900 година пре Вукове реформе. То је сасвим тачно, али Вуков Буквар такође садржи и црквено-словенска слова, јер се очекивало – као што треба да се очекује и данас – да један образован и писмен Србин буде у стању да чита и старе српске текстове и повеље, јер та "стара" ћирилица и није толико различита колико су је неки направили. Разлика је само у неколико слова. Велики део старе азбуке од неких четрдесетак слова се састоји од грчких графема које су употребљаване као бројке у истом смислу као што неки латинички текстови употребљавају латиничка слова за римске бројке, на пример XIX век.

Црквенословенска и Вукова ћирилица део су богате српске књижевне баштине, православне и грчке културне позадине, као јединствено и нераздвојно српско писмо готово хиљадугодишње српске књижевности у свим својим облицима. Само неупознати и неучени људи могу да тврде супротно.

На концу, двоазбучје је скупо и непрактично. У српском треба да се регулише латиница за потребе транслитерације српских речи и имена на стране језике, где би као међународни стандард било логично да се прихвати систем који је у употреби за друге не-латиничке језике заснован на фонолошкој основи енглеског језика, али за прозу, латиница се у српском може окарактерисати само као непотребна, лоша имитација.

Ваше мишљење о овом напису?