Речник бесмисла

написао: Ранко Томић

Употреба страних речи и њихово претапање у нашу језичку баштину није нова појава, нити је појава која постоји само у српском – сви језици света углавном примају једни од других речи. Но оно што се са српским језиком дешавало највише у време титоизма (мада и пре тога) и што се, нажалост, дешава и данас, појава је која тражи објашњење и, што је још важније, хитно делање.

Речник који је у социјалистичко доба био у употреби готово искључиво за потребе тзв. политичких реферата и којим су се користили тадашњи руководиоци, настао ради тежње да се што више прича, а што мање каже, данас је део изражавања не само политичких руководилаца, већ и обичног народа. Тадашњи властодршци су на време схватили да постоји једна сасвим нетачна, али уврежена слика у људским умовима, по којој је онај ко користи стране речи страшно учен, за разлику од онога ко их не користи. Иако је истина заправо сасвим супротна, те се мора рећи да је онај ко користи стране речи заправо неук, јер не зна ни страни, ни свој језик, постоји још болније сазнање које проистиче из оваквог размишљања, а то је да се заправо мења суштина за форму, те се знањем проглашава исказ, а не његово значење.

Овакво тровање духа и језика оставило је снажне последице по срску културу, те ми данас и даље тежимо за формом, уместо да се боримо да достигнемо суштину, не само у језичком изражавању, већ и у начину на који живимо и на који обликујемо своју свакидашњицу, друштво и државу. Као што смо некад (уопштено говорећи) подражавали начин на који се изражавају титоисти, данас опонашамо економски напредна западна друштва немилице убацујући њихове речи у свој језик. Уместо да се трудимо да попут њих будемо вредни и радни, да устројимо државу и законе тако да буду по мери људског, стваралачког, поносног, поштеног и безбедног живљења и Европе, ми уништавамо основ свога народа, свој језик (заједно са његовим ћириличним писмом) и даље се понашајући исто као и раније. Овиме не да нећемо никад стићи Европу, већ ћемо од ње бити све даље и даље.

Занимљива је појава да се страним речима у нашој средини даје значење које оне у својим изворним језицима немају. Било ми је потпуно немогуће да својевремено једног свог пријатеља убедим да не треба да се „конектује“ на интернет, већ треба да се повеже. Надам се да га је званичан превод Виндоуза коначно разуверио, али он у то време није хтео да прихвати очигледну чињеницу да та енглеска реч има у потпуности исто значење као и, поменута, наша реч. То придодавање или увећавање значења суштински говори две ствари: прво, да људи не познају ни страни, ни свој језик; друго, да страном дају већу (да не кажем готово божанску) вредност него нашем. То потоње није ни чудно, јер су англосаксоци већ више пута и на више начина показали да су бољи од нас – богатији су, утицајнији и војно су нас победили; али и поред тога не мислим да треба да дозволимо да нас победе и културолошки. Дало би се овде вероватно још више спознати дубљим разматрањем подсвесних значења овога што сам навео, но за то нисам стручан, па то препуштам психолозима и душевим лекарима.

За крај, да кажем и шта нам доноси овакво „латињење“: већина страних речи које се немилице убацују у језик је много дужа од одговарајућих наших речи – тиме добијамо написе који су дужи него што би требало, али то је најмање зло; постоји нешто много горе. Погледајмо само чињеницу да смо за готово сваку делатност усвојили засебан језик, само њој разумљив. Да би се потцртала стручност (које можда има, а можда и нема), користе се речи које су разумљиве само стручњацима те области, чак и кад постоје српске речи којима се то исто може рећи. То доводи до општег замагљивања знања, дајући могућност „стручњацима“ да знају мало, а вреде много, уз свођење образовања на учење начина да се знање прикаже, уместо да се усвоји. Маркетинг, нема шта. Овакво поимање знања доноси несагледиве штете нашем друштву, пре свега због нестручности која произилази из оваквог начина размишљања, а затим и због непотребног губљења времена ђака и студената на савладавање гомиле страних израза – уместо да један човек (преводилац) преведе речи онако како треба и да се то уради једном за свагда, па да се знање исказује на језику који је свима разумљив, ми трошимо време хиљада људи на савладавање онога што им је могло бити послужено готово. Није ни чудо што код нас школовање траје дуже него свуда у свету, са слабијим учинком.

Из наведеног проистиче да смо потпуно несвесни ПРАВОГ значења страних речи, њиховог корена и повезаности са остатком језика. Њиховом употребом, ми језик чинимо бесмисленим, јер губимо оне драгоцене „тајне” везе које речи у себи носе. Зар није боље и јасније образовати, него „едуковати“; зар рад владе не треба да буде јаван, уместо „транспарентан“; зар није боље да се обавештавамо јавним гласилима, уместо да се „информишемо медијима“; зар нам требају „лидери“, кад имамо вође; зар нам треба „бизнис“, кад имамо пословање, зар нам треба „менаџмент“, ако можемо да имамо управу; зашто „парламент“, кад имамо скупштину; докад ћемо злочинце и зликовце називати „криминалцима“?

Верујем да ови примери јасно показују све што сам претхнодно навео (ако изузмемо изјаву о дужини превода, за коју је потребно дати примере од неколико реченица, али је овде нагласак на смислености). Зато позивам све људе који говоре српски да то чине обичним српским речима. Можда нам је пријатније да имамо лидера у парламенту (да не би рекли да нас неко води) и бизнис менаџера изнад главе (да не би признали да нашим послом руководи неко други), можда нам је пријатније да будемо неедуковани него необразовани и зато истину скривамо иза неразумљивости. Можда су и комунисти преименовали злочинце, како би показали да у социјализму нема злочина, али можда је име промењено и ради тога да не бисмо разумели шта ти људи заиста раде, па да се онда не бунимо када им се умањују казне и када се на суду ослобађају...

Заборавимо на сујету. Само ако нам је јасна суштина, биће нам јасно и стање у којем се налазимо, а само ако сагледамо свој положај и прихватимо то сазнање, бићемо у могућности да га мењамо. Само ако ствари назовемо правим именима, моћи ћемо да их разумемо. То је једини пут напретка. То је оно што су нам титоисти и њима слични одузели – време је да га вратимо.

Ваше мишљење о овом напису?