Коментар на „Речник бесмисла”

написао: др Младен Коста Врањицан

Одлична запажања чланку о бесмислености увођења страних речи. Једина примедба је чисто повесна: Срби нису почели да праве будале од себе са страним речима тек у комунизму. То обожавање свега страног (западног) као нешто исконски боље од домаћег израз је недостатка културе и примитивизма који је постао „норма” још одавно, негде половином 19. века.

Да нам наши великани у прошлости нису створили бетон који нас и после хиљаду година, захваљујући нашој Цркви, још увек веже у неку мање-више националну целину, нисам сигуран да би Срби били стварност. Пре ће бити да би били једно од изумрлих племена.

Да су Срби, од кад су се препородили почетком 19. века, радили све да би се отуђили од самих себе показују и такви списатељски великани као Нушић у својој „Госпођи Министарки”. Срби су једно време обожавали Французе, па је све што је било француско било „ноблес”. А и немачки је имао свој утицај у времена кад је српска политика била подложна аустријском изнуђењу и уцењивању. Тако су Срби „добили” префиње речи као што су плафон, тротуар, шпарет, шрафцигер, веш, итд. У своје доба, српски је имао речи као што су значка која је данас добила енглеско име „беџ”. Данашљи „дизајн” (енг.) накада је био „дезен” (фран.), итд., али никада није имао српско име.

Поред тога, српски је препун турцизама до те мере да Вуков „народни” језик не би постојао без њих! Кревет, јастук, кајак, да споменемо само неке „српске” речи. Обзиром да захваљујући Вуковој реформи данас Срби не могу да читају друге словенске језике на ћирилици, а најмање сопствени старосрпски, такве свакодневне речи су у неписменом народу вековима заборављене.

Уместо да – ако већ позајмљујемо речи које нам недостају – тражимо извор у сродним нам словенским језицима: руском, бугарском, итд. Срби су пре вољни да задрже турцизме и несродне изразе него да оживе сопствене речи или речи нама блиских и сродних народа. Тако немарном српском народу реч јастук звучи боље од руске речи „подушка”, „беџ” боље од значка, „едуковати” боље од образовати, итд.

Та „логика” се природно наставља и по питању писма. И поред тога што је Мајкрософт издао свој програм на српској ћирилици, српски дневни листови настављају са латиничким интернет издањима. У Србији нико и не види једну невероватну глупост довоазбучја. Само један народ који је културно и умно сиромашан може свесно да на једно готово савршено писмо накалеми једно мање савршено!

Нажалост, свако друго образложење је немогуће, јер неодстатак логике и смисла у Вуковој такозваној „реформи” није увео стабилност или обогатио језик, који је био у једном непрекдном стању расула и недостатка облика све до данас, са мало наде да ће се спасти.

Комунизам је само докрајчио једно културно и језичко самоубиство које је започео Вук. Вук је био велики јунак за комунистиче вође. Он је представљао „пролетерски” дух и „разборитост” идеалног пролетера. Језик који је Вук увео као стандард могао би да се упореди са таквим „бисерима” као што је енглески „кокни” (језик најнижег и најнеобрзованог енглеског сталежа), или данашњи амерички „рап” (гето) језик, или са дијалектом из забачених делова западне Вирџиније (познатим као „хик” језик).

Вук није уопште проучавао језик источне Србије. Да је којим случајем он био „из Ниш” данас би вуковци свим силама бранили тропадежни језик као онај „прави” књижевни језик свију Србаља. Вук је особито био присан комунистима јер је изричито забранио употребу старословенских речи (другим речима, био је против оног црквеног „мрачњаштва” о којем су нам комунисти толико причали) и одобравао употребу немачких и других страних израза. Наравно, Вук је прешао на католичку веру, а његов рад није одударао од аустријског великог плана удаљавања Срба од Руса, који је предводио нико други до Вартоломеја (његово право име) Копитар, аустријски царски дворскои цензор. Кад се све то повеже, види се да Вукова реформа није ишла у корист или допринела неком узвишавању српског или његовом регулисању, већ страним политичким циљевима. (Одавде су јасни корени противћириличког и противсрпског деловања некадашњих комуниста, а данашњих тзв. глобалиста; свако ко жели да Србе расрби прво удара на језик и писмо – прим. Р.Т.)

У сваком случају, удаљени од сопствене прошлости, отуђени од сопствене језичке баштине, суочени са једним мањкавим језиком, српски народ је почео да прихвата речи западних европских језика (као и непостојећег латинског), нешто што је сигурно допринело расрбљавању српског у неки језик-папазијанију коју данас неки зову српски. То није почело са комунизмом, то је почело много раније – али менталитет се није променио.

Један народ који има невероватну способност да преживи, Јевреји, су после више од две хиљаде година "оживели" хебрејски којим нико вековима пре Христа није више говорио (Јевреји су говорили највише арамејски и грчки). Воља народа се препороди је један талас који ништа не може зауставити, али као и за све у љуским подвизима, потребна је воља. Ако је неко срећан у своме забораву, нема ту количине речи које ће га натерати да се промени.

Ако човек тражи да га поштују, он прво мора да поштује себе.

Ваше мишљење о овом напису?