|
Када је пре много деценија објављена равноправност ћириличног и латиничног писма тадашњег српско-хрватског језика (или хрватско-српског), нико, вероватно, није ни претпостављао да ће равноправност у нашим данима постати потпуна надмоћ латинице (да се не упуштам у могуће теорије завере где би све ово било предвидиво). После векова потпуне премоћи и деценија одолевања, ћирилица (или, боље, азбука) је данас пред скоро потпуним нестајањем.
Развитак информатичког друштва (тј. друштва чије се пословање у највећем броју делатности одвија уз помоћ рачунара), помогло је скоро потпуном краху основног и првог српског писма. Но, ћирилица није само то. Она је много више – српским језиком многи говоре, али га готово искључиво Срби православци пишу ћирилицом (мада и они све мање). И ту она постаје народна одредница, јасно обележје и жиг. Баш захваљујући томе што је толико српска, ћирилица је постала угрожена врста у својој постојбини.
Непостојање праве државне стратегије (или, зашто то не рећи, постојање огромне небриге) у времену које је иза нас, а у коме је рачунарска технологија доживела продор у све друштвене делатности, довело је до тога да су Срби, морајући да користе рачунаре, а немајући прави начин да свој језик бележе на писму које им је основно, искористили могућност избора (због још увек важеће равноправности писма заостале из српско-хрватске измишљотине) и готово потпуно прешли на латиницу. Равноправност је, иако прокламована на сва уста, нестала оног тренутка када је постало скоро немогуће користити ћирилицу, за разлику од латинице која је била свеприсутна, макар и у тзв. „osisanom” облику – без шумника.
Није, додуше, само недостатак државног става према овом проблему допринео оваквом преокрету; уклопиле су се многе ствари које су својим збирним деловањем довеле до мучног стања у коме се сада налазимо ми као народ, а и наше писмо.
Култура победника је обично, у историји, имала снажан утицај на поражене. Српски народ је у протеклој деценији водио неколико изгубљених ратова, али смо, и не само ми, у прошлом веку изгубили један невидљиви, економски рат са капиталистичким друштвима запада. Са те стране гледано, утицај те културе на нашу огледао се у много чему, а пре свега у преношењу начина понашања. Немајући прави узор у свом окружењу, а изгубивши духовно упориште које су имали у хришћанству, Срби су се, као и многи други народи, окренули тежњи за достизањем материјалистичког западног идеала живота у свим областима. Најчешће, у немогућности да због сиромаштва испрате суштину, у областима у којима је то лако и свима доступно – у подражавању изгледа, понашања, говора, писма и осталих видљивих образаца. То је донело многе промене, што само по себи није лоше, али је, због још неких утицаја (који ће бити размотрени), довело до претеране и потпуно непотребне употребе страних речи у стручним круговима, а затим и до исто такве употребе страног, тј. латиничног писма.
Снобизам (тј. надувена отменост, „покондирено тикварство”, „тикварење без корена”, уображен осећај узвишености итд.) је знатно допринео удаљавању Срба од свог наслеђа и народних вредности. Тежња за материјалним, настала из потребе да се попуни празнина настала непостојањем духовног, уздиже лако знамења положаја и њихова изворишта изнад знамења унутрашње снаге. Тиме се слабост проглашава успехом, а жеља за изједначавањем са узором (тј. извором материјалне благодети) уништава пранаслеђе. Азбука пада као непожељно подсећање на дух и искон, али и на привреду неспособну да произведе чаролију потрошачког друштва. Наше друштво и држава, потпуно супротно примерима успешних (на које се угледамо само по спољним обрасцима успеха, уместо по сутшинским поставкама потребним за његово достизање), чак и не покушава да гаји свест о потреби за куповином онога што сами производимо, напротив, све се чини да оно што није наше буде драже. Тиме и нашу привреду присиљавамо да ствара производе који изгледом и називима опонашају стране, да би уопште могли да добију какву-такву могућност да буду купљени. Уз то неизбежно иде и латиница.
Превише често заборављамо да је највеће сиромаштво – сиромаштво духа и да се оно ничим не може надокнадити.
Захваљујући гомили недела учињених у име српства, од људи који су своју српскост (често врло сумњиву) ставили изнад људскости (воли ближњег свог), постало је тешко бити Србин. Не само тешко – за људе који су у такозвани „процес транзиције” (кад га већ не зовемо „прелазно доба”), код нас обележен диктатуром Милошевићеве власти, ушли без јасне свести о својој народној припадности (а таквих је, захваљујући замисли Југословенства, у Срба било много), а који су Српство олако поистоветили са онима који су у име истог чинили оно што нико разуман не би, бити Србин постало је срамота. Самим тим, постало је срамота говорити српским језиком и писати српским писмом, веровати у (српског) Бога и волети свој српски народ и своју српску земљу. Наравно, само за оне који су себи дозволили да српство поистовете са злочино-комунизмом.
Но, није ствар само у срамоти. Иако највећа и најбројнија држава од свих које су преостале од бивше Југославије, Србија више није ни најважнија, ни најбогатија, ни најнапреднија. Напротив. Она је сада међу последњима у свету по свему, па је самим тим и веома зависна од трговине са суседима. Азбука се, дакле, повлачи и ту јер, иако већина бивших Југословена зна ћирилицу, не жели да је види. Не зато што је ружна (јер није), већ зато што је ћирилица знамење српства. А Срби им нису драги, јер ратне ране зарастају споро, а ми жањемо што смо сејали.
Постајемо народ камелеона, који „даје веру за вечеру”, буквално гледано. Тако смо на најружнији могући начин постигли изједначење са Његошевим „потурицама”. Постали смо и гори од њих, тиме два пута себе понизивши. Први пут – што нисмо прихватили њихово право да буду другачији (јер Срби могу бити и друге вере, а не само православне), а други пут што смо и сами кренули путем који смо презирали. Новац је немилосрдан, а тржиште је његов роб. На тржишту у нашем суседству ћирилица нема прођу и то је њен крај у свету у коме се све мери еврима.
Тежња ка понижавању српства траје још од доба Титове владавине. Ћирилица је прогањана као најјасније знамење предратног српског грађанског друштва и православне цркве, а народу је потурана „напредна” братска латиница, уз „напредни” титоистичко-кардељевски језик сачињен од свега, сем од разумљивих израза. Братство и јединство су нестали са позорнице, али су латиница и туђице остали. Само што нам је у међувремену Милошевић потурио ћирилицу као обележје злочино-комунистичке Србије вешто замењујући чињенице, и тако учинио једно од највећих зала према српском народу. Некада је по писму било могуће знати из ког краја тзв. "Југе" су књига или новине. Данас то више није случај. Све је више дневних новина које су латиничне. Чак је и (читај уназад) Експрес (Серпске! – прим. прир.) пробао латиницу, али изгледа да је укус био горак.
Књиге се у Србији штампају латиницом чак и кад се раде само за наше тржиште, упутства на паковању производа и сировински састави такође, а за то заиста нема никаквог оправдања, осим тог „да се не увреде тамо неки”. Па нек се увреде. И мене вређа што тамо не воле српско писмо, а и тамо је, као и овде, ипак Србија. Не треба ваљда да Срби у Србији трпе само зато да не би тобож неког увредили. Ко не воли моје писмо, не воли ни мој народ, ни државу тога народа. Не треба ми да бринемо да ли смо увредили неког ко нас не воли, већ оног ко нам је пријатељ, а пријатељу неће сметати оно што је наше, као што ни нама не сме сметати оно што је наших пријатеља. Онај ко живи у држави Србији, треба да поштује и ту државу и писмо народа који ју је основао. Можда су нам најбољи пример дали Словенци који на већини својих производа, упутства на српском пишу ћирилицом. Они се труде да купцу покажу да га поштују, за разлику од нас, који поштовање ни самима себи не умемо да укажемо. Ако не поштујемо сами себе, како да очекујемо да нас поштују други?
Како год било, борба и даље траје. Чак се јављају и људи који сматрају да је безобразлук тражити да ћирилица буде наше главно писмо и да треба тежити равноправности са ла-тиницом. Све то у име назови грађанских права и којечега. Па где су грађанска права нас који користимо ћирилицу и сматрамо је својим писмом? Ко се за њих брине? Наша држава сигурно не, она је препустила да ствари иду како иду. А како ствари иду, ћирилица се полако али сигурно протерује са свога огњишта.
Волимо своје писмо и чувајмо га!
Ваше мишљење о овом чланку?
|
