Коментар начланак "Норма кодних распореда" Милоша Ранчића
Одличан рад, али преурањен. Штавише, сви проблеми које господин Ранчић спомиње могу се превазићи путем програма Adobe Acrobat. Све ћириличне азбуке, као и неограничен број других писама, особито споменутих (хебрејског, арапског и грчког), могу се бешавно уклопити и читати широм света без обзира на интернетски кодни систем.
Далеко више забрињава стање српског књижевног језика и ћирилице него питање да ли ће слово г или п, то јест т, имати цртицу или не. Док је питање естетике важно, у поређењу са стварним проблемима српског језика, естетика у овом моменту када се ради о томе да ли ће српско писмо уопште преживети, чини ми се занемарујуће.
Немало је важно да се спозна да стварање нових и свету нечитљивих графија само још више отуђује српски писани језик од других ћириличких језика. То је управо обрнуто од потребних корака ка интеграцији и приближавању. Српски нити је толико велик нити толико познат да треба да буде толико другачији од осталих словенских језика писаних ћирилицом. Зато питање графија треба да се одложи за оно доба кад естетске промене у ћирилицу могу да се предложе осталим народина који се служе овим писмом.
Уместо да се тежи ка отуђивању, треба да се иде ка интеграцији српске ћирилице са постојећим ћириличким стандардима и графијама, како у самом писму тако и у питању пресловаљавања.
Приоритети треба да одражавају хитност промена од којих је укус последњи у овом моменту. Ћирилица може, у датом моменту, да се направи лепшом, али не кад се ради о опстанку самог писменог бића једне културе која се гуши сопственом немару.
Први приоритети су да се идентификују и устроје центри моћи. Другим речима, људи који нешто могу да учине. Ти центри су власт (Влада) и Академија. Од та два центра, власт може само да стави ћирилицу под законску заштиту тиме што бе укинула непотребно и штетно довазбучје. Акамеија има пуно тежи посао да изведе измену, исправљање и окончање Вукове реформе.
Један од првих хитности је питање навике. Навике се тешко мењају јер људи не воле промене. Вукова реформа је имала позитивне али и штетне последице. Вук је тврдио да је његова азбука "најпаметнија у Европе." То је могуће, али сасвим занемарујуће. Судећи по правописима "глупих" европских језика, Вуковим делом није никога особито импресионирало. Напротив, сви велики светски језици су изричито не фонетски!
Вукова фикс-идеја о нардоном језику као књижевном стандарду одавно је доказана као тешка заблуда. Књижевни језик је по потреби наддиајелктички. Српски се такође не пише онако како се говори и српска фонетика није без недостатака. Вукова реформа је поцепала јединствени корпус српског правописа који је важио подједнако за ијекавски како и екваски изговор. Вуково избацивање црквенословенских и старосрпских или руских речи из српскох језика довело је до једног осетног језичког осирмашења које је онда "поправљано" страним речима из других језика! Најважније је то да је вукова реформа гурнула у таму целокупну српску књижевностод 11. века до Вуковог доба – што је и био циљ његових аустријских тутора, а највише Јернеја (Вартоломеја) Копитара, аустријског царског цензора у Бечу, и следбеника аустроугарске политике упрене ка отуђивању Срба од Русије, аустријског ривала.
Српски је Вуковом реформом отуђен, осиромашен и – у име неког сређивања језичког хаоса – одведен у ништа мањи хаос и слђпоро али сигурно одумиранње. Вук је српски лишио своје културне прошлости и свео на један прост језик за који уопште није битно којим се писмом пише, и који без обилатих туђица није у стању да изражава озбиљу прозу.
Чак и када постоји искрена жеља да се нешто у вези језика промени на боље, навика стоји као бедем који се томе одупире. Психички је тешко прихватити да слово ћ нема никакве веза са словом ц само зато што је сведено у везу у Вуковој такозваној илирској (то јест, хрватској) латиници. Подједнако је тешо данас за Србе, после генерација васпитаних на једном исквареном правопису на коме се неки звуци представљају са два а некад са једним словом – готово произвољно – да схвате да је друга реч за буквар учбеник а не неки уџбеник, или да је реч Отаџбина у ствари Отачбина.
Вукова реформа је у ствари била једна серијареформи. Он уопште није познавао источне српске дијалекте и наречја, нити их спомиње у неком ширем смислу. Он је 1827. у свом Буквару задржао старословенску азбуку и молитве, а у својој новој ћирилици – то је веома мало познато – задржао је и такозвани дебели јер (ъ), после слова ш!. Тако, на пример, он на самом дну странице са разним азбукама и даје пример реч "умръо." Он је такође избацивао слово "х" да би после враћао, као што је прво писао ђ (ђед) уместо дј (дјед), да би после увео обратно правило, итд. Вуково избацивање слова јат је довело до доструког правописа основаног на наречју а не на граматици и тиме вештачки одовјио јединствени књижевни језик у два из којих се сада "рађају" разни "језичци" као "црногорски" и "босански" поред првобитног "хрватског" на основу ијекавског изговора. То је отприлике као да се сада енглески језик у Америци одвоји од енглеског језика у Енглеској на основу изговора речи као што је парадајз (томеито у "америчком" и томато у изворном енглеском), или на основу неколико различитих речи (truck уместо lory, line уместо que) или правописних разлика у исписиваљу (spelling) речи (амр. vapor, уместо vapour, амр. tire уместо tyre) и томе слично.
Ништа мање важно није стандардизација пресловљавања са српског на друге језике. Узимајући свако српско слово или гласовну јединицу, сваки страни језик треба да изведе сопствени систем транслитерације. Што се званичног система тиче, енглески је вероватно најподобнији за интернационалну употребу. То и не би био тако сложен посао узимајући у обзир да стандарди за друге ћириличке језике већ постоје. На основу њих, а првенствено руског и бугарског, као најсроднијих српском, пресловљављање би обухватало следећа постојећа српска слова:
Ц = tz [tzena, tzev, Maritza, итд. да би се разликовало од тс као у svetski]
Ш = sh [хебрејско слово укључено у ћирилицу]
Ч = ch, tch, tsh (ch је стандард за руски, али руско ч је нешто мекше од српског. Зато tch одговара енглеској речи witch што је гласовно ближе српском ч него руском).
Ћ = ty, ch ако не следи самогласник или на крају речи [mudrostyu, shetyer, али detchkich]
Ж = zh руски стандард (zhaba, zhelim)
Џ = dzh руски стандард (dzhak, Karadzhich)
Љ = ly, 'на концу речи или прес сугласником (Lyubav, Sheshel', Yel'tsin)
Њ = ny, n' на концу речи или пред сугласником (Nyegosh, manyi, ogan')
Ј* = y ово је у складу са Yugoslav.
*Вукову латиничку јоту треба заменити грчком јотом (i) која је у скалду са српском културном и историјском баштином. Сама литничка јота је једна од многих католичких "иновација" Средњега века. До тада, латински је употребљавао грчку јоту па и дан данас у ватиканским докуметима употребљава се исконска јота I, као у речи Iesu (Исус).
Професор Брборић, једна од водећих личности Одбора за стандардизацију српског језика, је у пређашњим радовима препоручио враћање слова јат и увођење танког јера (ь) који је лигацијом прежвео у словима љ и њ. Тим додатком би се избациле Вукове измишљлотине и ћирилица вратила на морфолошки степен који би био читљив другим словенским народима који употребљавају ћирилицу.
Намерно је изостављено слово Ђ у горњим примерима јер је контраверзно. Глас који ми данас пишемо са словом ђ се се јавља кад се д нађе пред једним од јотованик самогласника, стубова словенских језика – ја, ју, је, јо, и ји (я, ю, е, ё, и ы у руском), али које је важно разликовати од комбинација где то није случај – као на пример у речи ђед уместо дьед (то јест дјед). Зато је у енглеској транслитерацији најбоље задржати dj бар за извесно време, јер остаје недвосмислено, док би dyed стајао за дједа djed би стајао за ђед (у неглеском дјби увек било изговорено ка ђ, тј. џ).
Неки предлажу gy као исконски корен гласа ђ, што је мађаризам. Многи наши гласови који сада садрже слово, као на пример кћер, ћерка, ћирилица, поризлазе од словак а не слова т. Тако је инфлексијом самогласника кјерка, кјер, кјирилица, слово к преображено у глас. Али је исто толико тачно да је у речи преосвећени гласћпрозашао из комбинације слова т + је– преосветјени – у којем је комбинација т + је била т + јат. Вук је сам мешао шт и шћ као кад је писао опће (модернија верзија), а не опште (црквенословенски, староспрки изговор који се заједно са седам падежа задржао само у источном српском).
Пресловљавање јата неки предлажу на пример чешког, као слово е са диакритичком квакицом изнад слова е. У енглеском се не употребљавају диакритички знаци а чешки је као и српски локалан језик. То би довело до још веће забуне јер би у енглеским текстовима обавезно изостајала диакритичка квакица, па би је постало е. Зато данас кад се пише српски на хрватској латиници на Интернету српске речи и имена постају апсурдни, ка на пример:
Сви лјуди су вецито забринути за будуцност својих нарастаја и предлазу мир код водецих лицности и задузених дусебризника. Професор Косутниц најболје зна да је надзивела вера у слогу и опсте разумеванје.
Сада убаците слово Џ у сваку комбинацију слова где је слово Ј и онда можете да добијете ближу (али не и сасвим накардну) слику како један странац доживљава српски писан интернетском или хрватском латиницом.
Срдачно
Др Младен Коста Врањицан
|
