APRILSKI RAT 1941. GODINE

Već su prošle četri i po decenije od početka stradanja Srpskog naroda u Drugom svetskom ratu, kada su pobesnele Hitlerove horde osvojile celu Evropu i besomučno napali na našu Otadžbinu Kraljevinu Jugoslaviju u kojoj su pomoću domaćih izroda i izdajnika, hrvatskih ustaša i komunista, na najzverskiji način, izvršili pokolj nad nevinim i nezaštićenim srpskim narodom. Ova tragična i po zlu zapamćena 1941. godina pa sve do kraja rata, maja meseca 1945. godine neće istoriji ostati nepoznata, a posebno neće ostati nepoznata novijoj istoriji srpskog naroda. O ovim strašnim danima i zločinima mnogo se pisalo i govorilo, piše se i govori i sada, pisaće se i govoriti ubuduće, ali nikad ni izdaleka neće se sve doznati, opisati ili ispričati. Nebrojene žrtve odnele su sa sobom i nebrojene tajne stradanja, zločina i krvološtva, kakve istorija čovečanstva nikad pre nije zapamtila.

Pored toga ostaće nezapamćene i neopisane nebrojene žrtve, borbe, hrabri i junački podvizi Srpskih boraca četnika, osvetnika i branioca nezaštićenog srpskog naroda. NJihova hrabrost, junaštvo i viteštvo, izdržljivost i patnje pod teškim uslovima i neprilikama u kojima su stupili u neravnu borbu mnogostrukog neprijatelja, i to bez oružja i municije, bez spreme i odeće, obuće i hrane, svojim borbama zadivili ceo svet jer su prvi dali otpor zavojevaču. Sa druge strane ostaće nezapisane mnoge stvari zbog toga što naša Otadžbina posle rata nije oslobođena već je ponovo pala u ropstvo komunističko u kome se još i danas nalazi, a njima svirepim vlastodršcima nije u interesu da tragaju za istinom i da pišu istinu, već jedino i samo ono što služi njihovoj lažnoj propagandi. Tako će mnogobrojni zločini izvršeni nad srpskim narodom od ustaša i komunista ostati nezapisani i zaboravljeni za budućnost.

Srpski narod u Jugoslaviji ne sme ni da govori ni da piše o tome, jer sa tim nanosi uvredu „bratstvu i jedinstvu”? Srpski borci koji su se igrom sudbine posle rata našli u emigraciji, do sad nisu bili u stanju da to sve učine, ili ako je ponešto učinjeno to je još sve nedovoljno i nepotpuno. Teški, burni i neizvesni život naše ratne emigracije, rasejao nas je po celom globusu zemaljske kugle i svaki pojedinac prepušten je da u tuđini sam za sebe stvara životno sredstvo i budućnost porodice ukoliko je ima. Naša srpska emigracija, posle teških ratnih gubitka, ostala je sa vrlo malo i bez dovoljno intelektualnih snaga pa se i tu oseća velika praznina. Borci su se borili na bojnom polju, a intelektualci su dužni da tu borbu stave u pero, da ne ostane zaboravljena i nepoznata budućim pokolenjima, ali na žalost mi tih intelektualnih snaga nemamo i tako nebrojeni istorijski događaji puštaju se u zaborav.

Kao borci i učesnici ovi teških i nezaboravnih dana, oprobaćemo i potrudićemo se, iako nespremni za ovakav posao, da zabeležimo i otklonimo od zaborava, mnoge nevine, kao i one junačke i herojske žrtve i slavne borbe kroz koje smo prošli i učestovali. Te žrtve ne dopuštaju da ih zaboravimo, nastavljajući borbu u kojoj su oni pali, sećajući se njihovih imena i žrtava, da se ne zaborave, tako ćemo im se bar donekle odužiti.

Ne mislimo ovde da pišemo o Hitlerovoj objavi rata, ne možemo da pišemo o bombardovanju Beograda, o mobilizaciji Jugoslavenske vojske, kako jedni obveznici odlaze, a drugi se vraćaju nazad, očita sabotaža oficira Hrvata koji su sabotirali i radili na rasulu države. O svemu ovome mnogo drugih pisali su i pišu mnogo bolje nego što bi mi to mogli učiniti, ali zato ćemo mi pokušati da pišemo o borbama u kojima smo učestvovali i žrtvama koje su nam poznate. Onaj Srbin koji bude pisao istoriju Drugog Svetskog rata, trebalo bi da naglasi da svaki čovek, svaka porodica, svako selo ili grad, svaka opština ili srez, ima svoju posebnu strašnu istoriju. Naročito ona mesta i narod koji su se tih dana našli na teritoriji koja se nazivala; N.D.H. (nakazna država Hrvatska).

Ceo srpski narod u Jugoslaviji sa velikom strepnjom, nervozom i strahom pratio je početak rata i tok događaja, koji su se tih dana razvijali munjevitom brzinom. Kod nas u Severnoj Dalmaciji sve su oči bile uperene prema Zadarskom frontu gde se već nekoliko dana čula grmljavina bombardovanja. O tome su već drugi pisali, ali ja ću da pišem ono što nije pisano, tj. o događajima u mom selu ili bolje reći u selima Vrličke krajine. Tu neću moći sve obuhvatiti, jer tada u početku, kao u dvadesetoj godini, nisam dovoljno poznavao ljude i događaje o kojima bi se moglo pisati, a sada nemam pri ruci nikoga ko bi mi bar donekle pomogao. Zato ću pisati samo ono što mi je poznato, a ostalo ću ostaviti da i drugi pišu i da prikupimo podatke. Sve to skupa sabrano dati će pravu sliku početka zločinačke N.D.H.