POČETAK STRADANJA

Desetog aprila 1941. god. kao grom iz vedra neba stiže glas u selo „Završio rat!” narod iznenađen, usplahiren i neverujući pita jedan drugoga, kako, šta, odkuda? Kako može završiti kad još nije frontalna borba započeta? Posle sat vremena stiže vest. Propala Jugoslavija, stvorena hrvatska država. Nema više rata, ovu vest su doneli neki vojni obveznici koji su se nalazili u jedinicama oko Sinja gde su ih Hrvati odmah razoružali i pustili kućama. Kako je bio radni dan u aprilu, svaki je imao posla u polju, ali ljudi čuvši za ovu vest, napuštaju poslove i vraćaju se kućama, sakupljaju se u selu na putu i kod kuća u veće ili manje grupice i začuđeni pitaju jedan drugoga, šta se ovo događa? Jedni govore završio se rat, drugi govore nije moguće da je završen. Neprijatelji države srušili su državu, a sada će da ruše državljane, jer oni neće ostaviti na miru sve one koji su bili za državu. Treći govore, ali stvorena je hrvatska država, a Nemci i Talijani su prijatelji Hrvata i tako će ovaj narod ostati pošteđen. Najgore će proći Srbija jer njih neće niko zaštititi. Četvrti govore teško nama među Hrvatima, zar nismo jedva opstali među njima dok je vlada bila u Beogradu, a kako li će sada biti kada naređuje Rim, Berlin i Zagreb. Stariji ljudi govore, znamo mi kakvi su Hrvati bili dok smo bili pod Austrijom, i sada nam se koža naježi kad se setimo šta su nam radili i govorili.

Stiže nova vest, nije propala država! Hrvati su izdali i prišli Nemcima i Talijanima a Srbija i srpska vojska još se bori! Srbi će voditi rat do kraja i tu su naši saveznici? U toku noći pojaviše se veće ili manje grupe i kolone vojnika koji su dolazili sa raznih strana i odlazili u raznim pravcima, većinom su dolazili sa zapada sa Zadraskog fronta i odlazili prema Sinju. Dva dana i dve noći prolazili su vojinici sami Hrvati, a među njima ni jednog Srbina, pošto su Srbi ostali do kraja u svojim jedinicama. Hrvatski vojnici u prolazu pjevali su bezobrazne pjesme, psovali Kralja i državu, Srbe i Srbiju vređali i pravoslavnu veru, a najpogrdnijim rečima psovali Srpsku crkvu. Cepali su šajkače, od njih su pravili kape kao neko strašilo, a uz to su uvek pretili Srbima na sva usta.

Tek treći dan Srbi vojnici stižu sa svih strana pošto su im jedinice već bile rasute i odlazili svaki u svom pravcu, oni koji su bili u Splitu i Sinju odlaze na sever u Bosnu i Liku. Sa suznim očima zaustavljaju se i pitaju kojim pravcem mogu proći kroz Srpska sela, da ne padnu u ruke Hrvatima jer su već osetili vlast i milost „hiljadutisućne” kulture. Naši vojnici koji stižu svojim kućama, pričaju kako su prošli kroz hrvatska sela, u svakom selu digla se rulja naroda koji su se nazvali „Hrvatska seljačka zaštita”, po naređenju vođe Mačeka, oni su dočekivali Srbe vojnike i svlačili im odeću, skidali cokule, ako se neko bunio taj je bio isprebijan, a naročito ako je još neko nosio oružje. Tako polugole i bose, puštali su da putuju više dana ili nedelja dokle stignu kući, kao što je bio slučaj sa našim vojnicima koji su se našli u Sloveniji na talijanskoj granici. Oni koji nisu hteli da se predaju Nemcima, pobegli su preko slovenačkih šuma i dalje preko Gorskog Kotara i Like u Dalmaciju gde su bili dočekani od Hrvatske rulje, razoručani i opljačkani, zatim su ih predali Talijanima koji su ih trpali u koncentracioni logor u Zadru. Kako je Italija tih dana (aneksirala) veći deo Dalmacije, a drugi deo dala svojim saveznicima Hrvatima, te zbog toga Talijani nisu hteli ove ljude držati u ropstvu već su ih pustili posle par nedelja da idu kući. Naši vojnici stižu kući, tužni i skoro kroz plač pričaju šta su sve videli, kako se rasipa državna i vojna imovina, vođe ovakoga rasula bili su oficiri Hrvati.

Posle nekoliko dana poče prolaziti okupatorska vojska, celu nedelju dana i noći motorizovane kolone svih rodova, vojska je prolazila od Knina prema Sinju i Splitu i dalje put Hercegovine i Crne Gore. Hrvati su ih svuda dočekivali sa cvećem. Srbi se sklanjali što dalje od puta da se ne sretnu sa njima, ako je neko slučajno morao da se sretne na putu sa Talijanima, oni bi ga upitali da li je Hrvat ili Srbin, pa bi obično pokazali nožem ispod vrata, sa onom svojom poznatom rečenicom ("Mazare tuti Serbi”). Talijanski karabinjeri zauzimaju žandarmerijske stanice, sa njima izmešani hrvatski žandarmi. Talijani izdaju svoje proglase i naredbe da su oni sada gospodari, talijanske i hrvatske patrole prolaze kroz sela ispred svake kuće da ih narod vidi i da upozna nove gospodare. Posle kratkog vremena, karabinjeri napuštaju žandarmerijske stanice i povlače se u gradove koji su bili krcati puni talijanske vojske. Hrvati preuzimaju civilnu vlast, njihovi žandarmi prolaze kroz sela, izmešani sa nekim civilima, naoružani lovačkim puškama, zakrpljena tura i pocepanih opanaka (prava slika Antine države). Odmah su počeli sakupljati i pljačkati konje po selima, govoreći da to treba državi; uzgred da spomenem jedan slučaj: takva jedna patrola zaustavila se kod bunara blizu moje kuće, komandir stanice narednik Kuštrak (zagrepčanin) bio je tu na službi pre rata i produžio i dalje. Pošto smo se dobro poznavali, pozvao me da mu donesem vina, kada sam doneo vino on je izvadio novac da plati. Jedan grbavi civil izdrao se na njega sa rečima: „Zašto mu plaćaš, za njih nisu novci nego (naboj) metak iz puške pa u čelo, ja tako plaćam Srbima!”, zatim se okrenu i ode da viče na neke seljake i ostali narod, kako će on nas sve urediti, pobiti i popaliti jer mi krijemo četnike na Svilaji.

Pomislio sam da je pijan i da ne zna šta govori, ali kad se odmakao dalje tada Kuštrak reče, ne slušaj budalu šta on govori, ja se njega ne bojim iako je on ustaški član. Ovo prvi put da čujem za reč ili ime ustaša! Začudio sam se kakva je to država i vlast gde civili naređuju komandiru stanice i ovaj mora čak i da ga se boji. Hteo sam da upitam narednika, ali on kao da je čitao moju misao, dodade i ovo: „Šta možemo, ovo je ustaška država, oni su je stvorili i oni u njoj upravljaju i naređuju, ali ja se toga ne plašim i dok sam ja ovde komandir stanice, niko ne treba da se plaši ničega.” Opet mi nije bilo jasno zašto da se neko nečega plaši odnosno da se plaši vlasti ako nije ništa skrivio. Onaj civil ustaša, po zlu poznati, zvao se Marko (prezime sam zaboravio), bio je iz sela Otovica kod Drniša, on je i dalje nastavio da viče, psuje i preti, kako se on stavio na raspoloženju novoj državi da je uredi. Otada počima sve više i više da se priča o nekim ustašama kako čine strašan teror nad srpskim narodom. Hapse, zatvaraju što su Srbi. Retko je ko od Srba tih dana odlazio u varoši, jer se već čulo svud šta se radi. Mnogi su već odvedeni u nepoznatom pravcu i ne zna se šta je bilo sa njima. Stariji ljudi pričaju kako je Austrija za vreme Prvog Svetskog rata mnoge Srbe odvela u logore dokle se rat završio, te se i sada zamišljalo da će Hrvati internirati Srbe u Nemačku na prisilni rad. Niko nije ni pomišljao da se suprostavi vlastima, jer na nikoga drugoga nije se imalo nadati ni očekivati. Pored toga niko nije verovao da će ljudi biti ubijani bez ikakve krivice, svaki je mislio, ako me zatvore ili interniraju neće me ubiti jer nemaju zašto, ali i pored svega toga čulo se da oni uhapšene strašno tuku, muče, zlostavljaju sve one koji im padnu u ruke pa su se ljudi što više sklanjali i nerado im išli u ruke.