|
U Otišiću tada imali smo jednog komunistu, Ilija Krunić „Đelpić”, koji se komunizirao u Zagrebu kao i napred spomenuti Jovo Stričević. Posle pada Jugoslavije Đelpić se stalno viđao u društvu Hrvatskih žandara, narod je otvoreno govorio da je on njihov špijun i saradnik, te zbog toga i nije bio pozvan niti je prisustvovao zboru koga smo imali kod Despinića kolibe. On, kao i svi komunisti - u početku sa okupatorom, a kada je Staljin pozvao, on ode u šumu. Đelpić tada uzima još jednog sposobnog i pouzdanog mladića Krstana Novaka „Selju” i s njim odlazi na Vrdovo kod Buljana i Bračulja. Kako su ih komunisti dočekali i primili o tome bi „Seljo” najbolje mogao reći (on je sada u Engleskoj), partizani su ih naoružali i Đelpiću dali instrukcije kako će prevariti i zbuniti omladinu te sa tim izazvati Talijane da počnu paliti i ubijati, tako da narod mora bježati do komunista. Oni dvojica vraćaju se u selo sa oružjem. Đelpić se odjednom pročuo kao heroj i junak a još u borbi nigde nije bio niti je metak opalio, već samo jezikom što je pucao. Posle nekoliko dana rovarenja po selu on jednog dana početkom novembra donese vest u selo: Vojska iz Bosne dolazi noćas da zaizme Vrliku od Talijana. Vrlika će noćas biti u našim rukama, moramo žuriti da dobijemo Talijansko oružje i municiju, a oni će zauzeti Vrliku bez nas, a mi moramo da srušimo put do Sinja kako im ne bi mogla doći pomoć u Vrliku. Drugi će srušiti put u Krčiću da ne može doći pomoć iz Knina, a kada srušimo put idemo u Vrliku po oružje. Niko od nas nije proveravao da li je ovo istina, nego smo svi odjednom skočili - nešto oko 130 nas potrčali smo sa krampovima, ćuskijama, sekirama i testerama da rušimo put pod „Gredom” kod Dragovića. Za nekoliko sati isekli smo preko dva kilometra telefonske bandere i žicu i sve bacili u reku Cetinu, put raskopali i srušili, zidove navaljali kamene blokove na put, neke manje mostiće i propuste porušili, u tome naiđe talijanski kamion iz Sinja i prekide nam posao. Pre polaska Đelpić nas je uveravao da je vojska već postavila stražu oko nas, ako bi slučajno neprijatelj naišao Seljo je opalio metak i mi se povukli u brdo u gaj i otišli kući da spavamo kao da smo završili neki važan posao.
Sledećeg dana Talijani i Hrvati dolaze da opravljaju put i donose rešenje da popale sve kuće u krugu deset kilometara to obuhvata Otišić, Koljane i Laktac. Na intervenciju prote Stojsavljevića da to nisu radili naši seljaci već banditi iz Vrdova i Vještića gore, Talijani odustanu od paljenja, ali uzmu na odgovornost ova sela da moramo noću patrolirati i čuvati put. Starešine sela morali su se obavezati i svaku noć slati po deset ljudi da čuvaju cestu tamo gde smo je mi sami rušili. Ovo je bila vrlo opasna služba, moralo se patrolirati da Talijani nađu patrolu na putu, ako dođu da kontrolišu, a sa druge strane ne smeš da čekaš na putu ni Hrvate ni Talijane u noći, jer revolucija je već uzela maha i svaki može da nas na putu ubije bez odgovornosti, misleći da i mi njih čekamo napasti.
Kasno u jesen Talijanska vojska išla je u Bravčev dolac, partizani nisu ni pokušali da ga brane već su pobegli kroz planine, narod se razbežao prema Vještića gori. Početkom decembra planine su bile zatrpane snegom, partizani su tada bili sigurni da po snegu neće niko ići na planinu da ih goni, oni tada pošalju jedan odred od 13 partizana na Svilaju iznad Otišića, da ih naše selo hrani čuva i brani i snabdeva preko cele zime. Komandir odreda bio je pravi zlikovac krvopija koji je taj zanat naučio u španskoj revoluciji. Dujo Bašić Hrvat negde južno od Sinja, njegov politički šef bio je drug „Martin” čije pravo ime i prezime niko od nas nije znao, kasnije su pričali da je poginuo od ustaša u nekom hrvatskom selu kod Sinja. Treći glavni (štih) bio je vojni stručnjak Poručnik Marković iz Sinja. Ostali su bili primorci i dva seljaka iz Bitelića. U Otišiću, narod iako u strahu primio ih je vrlo rado, kako i ne bi kad kažu da se bore protiv ustaša i okupatora, a uz to „bore se za narod! Ne za sebe!"
Noću silaze u selo i drže zborove, bodre i hrabre omladinu da sa spremi za obračun sa okupatorom, jer „Crvena Armija” samo što nije stigla iz Moskve i već za koji dan će stići do nas, te i mi moramo bar nešto za nju da učinimo. Na prvom zboru jedne noći kod crkve, desi se jedan mali ispad prema njima. Cvetko Petrović, (umro u Engleskoj) ne znajući valjda da su oni svi Hrvati, ili je znao pa se pravio da ne zna i misleći da su oni četnici, te on se izreče: „Posle svega ovoga ko se krsti lopatom ja mu ne verujem!” i opsova majku. Drugovi se među sobom pogledaše i prećutaše kao da nisu ni primetili tu reč, ali posle je već drug Martin vrlo vešto objasnio kako ima poštenih Hrvata koji se bore za nas. Ovo je bio njihov prvi odred u sredini Dalmacije jer se na drugom mestu nisu imali na koga osloniti osim na Otišić, jer tada su svi Hrvati bili za ustaše, partizani odatle upućuju kurirske veze po celoj Dalmaciji te se odred vrlo brzo brojno pojačao, pored Đelpića i Selje odmah im je prišao Božo Stojanović (Staljin br. 2) koji je bio zagriženiji i od onoga Staljina u Moskvi. On se komunizirao kao zidar tunela negde u Valjevu i sad im je bio kurir i terenac. K njima tada prilazi još jedan zlikovac i kukavica Nidžo Cvitkovac iz Maovica. Zlikovac po tome što bi on bio u stanju sve Srbe uništiti za jedan dan ako to komunisti traže i oće, ali u borbi makar bila i najmanja nije mogao izdržati. Od nekud im dođe tada Božo Bilić „Marijan” iz Cjevljana. Španski dobrovoljac, pravi krvnik (atentator nacionalnih Srba), kasnije poginuo kao kom. brigade negde u Bosni.
Mnogi naši mladići koji su žurili da dođu do oružja, stupali su odmah u njihove redove, među njima da spomenem samo neka imena i to su oni koji su se odmah vratili u četnike, to su: Jovo Gajić „Žole”, Nikola Tomić, Rade Rnić, Đuro Despinić, Vojislav Jurić, Nikola Dragić i drugi čija imena ne spominjem, jer oni su produžili kao partizani. Iz Maovica tada su došli na Sijalu Savo Cvitkovac i Trivun Novaković, iz Cjevljana Mirko Zukanović i Milan Bilić, dokle su Koljanci držali se onih na Vještića gori i Cetinjani isto tako prema Bosni. Svake noći držali su tajne zborove po selima, koje bi obično završavali njihovom poznatom pjesmom: „Dušmani nas gaze kleti”. Ovo je naročito uticalo na naivnu omladinu. Na jednom od tih zborova popisali su sve omladince u Otišiću za njihov SKOJ. Za šefa omladine postavili su jednoga koji je sada u Klevelandu, Ohajo, (sada opet lider Udruženja BKJV). Taj je revnosno vršio svoju dužnost i odazvao se njihovoj mobilizaciji posle godinu dana, ali sticajem okolnosti opet se vratio kod četnika. Jedini koji se nije hteo primiti za nekog „kružoka” i odbio da se primi to je bio Branko Jovčić, drugovi su ga odgmah zabeležili u crnu knjigu. Na svakom zboru obavezno su imali temu o izdajnicima pa su najpogrdnijim rečima napadali izdajnike Đujića i Bogunovića. Upitao sam Radu Stojisavljevića: „Ko je taj Đujić?” On mi reče da je to strmički pop, taj im je dobro zapržio čorbu i oni ne smiju prići ni blizu njegove teritorije. Ova zima bila je dugo pod velikim snegom pa su druškani pravo carevali jer se nisu plašili nikakvih napada. Selo im je davalo hranu po redu svaka kuća kad na nju dođe red, tako sam jedan dan nosio hranu i prvi i poslednji put tada bio u njihovom logoru u Krunića kolibama na Svilaji.
Slušajući njihovu teoriju toga dana, koja me je zanavek od njih odvratila, oni su na tim zborovima pričali ovakve priče. Pred omladincima bi pričali o „slobodnoj ljubavi” koja može da se ispoljava javno na svakom mestu, (kao i svaka životinja, moja primedba) stid i sramota nije ništa drugo nego stara kapitalistička zaostalost i glupost. Na takvim predavanjima govorili su da majka nije majka već drugarica, majci treba platiti 3 kg mesa i 10 litara mleka što je dala prilikom rođenja i kad joj se to plati, posle se može spavati sa svojom majkom kao i sa svakom drugom ženom, govoreći i ovo, majka nas nije rodila što nas volii već što je volela da spava sa čovekom. Sestra nije sestra već kao i svaka druga devojka, govoreći: „Zašto ako neko ima lepu sestru da je pusti za drugoga, ako njenom bratu treba žena”. Nemoguće je opisati njihova razvratne reči, ali ovo se mora izneti pred narod da se zna ko su i kakvi su.
Na zborovima među starijim ljudima i domaćinima pričali bi ovako: „Posle rata neće biti sirotinje, svi ćemo jednako živeti kao u Rusiji, tamo kako živi Drug Staljin tako i poslednji „kulak"; svi zajedno rade, na jedno mesto sakupljaju i svi jednako sleduju, sve što im srce želi i što im treba. U Rusiji nema suše, tamo traktori oru, a avioni seju, u Rusiji nije potrebno moliti se Bogu da padne kiša, već kad kiša zatreba drug Staljin ima toliko aviona da on samo naredi i avioni dignu vodu i prosipaju kišu i godina uvek rodi."
Pred ženama i devojkama pričali su ovako: „Drugarice, ako vaši muževi idu sa nama u borbu, nemojte se plašiti da će poginuti, vidite koliko je ovde drugova, sve su ovo vaši muževi pa ako pogine jedan neće drugi, vi ne morate živeti celog veka sa jednim čovekom. Kapitalistička Jugoslavija bila je prema vama nemilosrdna, bile ste bez ikakva prava, a mi ćemo vam dati pravo glasa kao i ljudima pa vas muž neće više smeti udariti, i od sada onaj koji udari ženu kaznićemo ga da stuca kubik šodera na cesti."
Među propalicama, pijanicama i lenčinama koji neće da rade pričali bi ovako: „Stara država bila je toliko nemilosrdna prema vama i sve je od vas oduzela, dala bogatašima; zašto onaj tvoj komšija ima 4 vola, ti nemaš ni jednoga, ono nisu njegovi volovi nego i tvoji, on je ono ukrao od tebe; ti si radio, on je krao; on ima zemlju, a ti nemaš dovoljno; on kaže da je kupio od tebe, nije on to kupio nego ukrao; zemlja nije njegova, nego narodna i sve će to biti narodu razdeljeno."
Eto tako su oni obrađivali narod za sebe, ali nikad nisu kritikovali one koji neće da rade, a i kako bi kritikovali sami sebe kad su to oni. Onaj koji nije znao da misli svojom glavom i pustio da oni misle za njega taj im se prilepio i više se nije mogao ničim izlečiti, dok oni koji su razumeli i mislili svojom glavom, odbili su se od komunista i postali krvni neprijatelji ne baš zato što su to hteli biti, već su nas komunisti sami na to prisilili - ili sa njima, ili protiv njih - trećega nije bilo (jer ode glava kao zelena trava).
Kada sam bio kod njih sa Svilaji (taj put kako sam napred spomenuo) oni su se hvalili kako imaju veze na sve strane, naravno sam ih upitao da li imaju vezu sa Kosovom jer mi smo čuli da je Pajo Popović organizovao na hiljade četnika. Oni mi na to odgovoriše: „Druže ono su pljačkaši, mi nećemo vezu sa pljačkašima, mi oćemo poštene borce”. Zatim sam upitao da li imaju vezu sa poručnikom Damjanom Krivošićem u Vrlici, on je dobar patriota: „Drug Martin” reče: „Ne trebamo mi njega, on je veliki anglofil”, što je značilo četnik.
|
