KOMUNISTI IZAZIVAJU USTAŠE I TALIJANE DA NAM ZAPALE SELA

Njihov odred na Svilaji brzo se brojno povećao, svaki dan su pristizali novi ljudi, naši su naročito išli da se domognu oružja, a posle kako bude bilo, pred kraj februara 1942. sneg se već bio očistio, jedino su ostali veliki smetovi koje je bura nanijela. Komunisti tada rešavaju da počnu izazivati Talijane i ustaše da pale i ubijaju i progone naš narod kako bi svi ostali beskućnici. Tada bi, hteli ili nehteli, morali biti njihova vojska. Jednog jutra partizani u jačini jednog voda dođu na cestu Vrlika-Sinj blizu manastira Dragovića i tu sačekaju putnički, odnosno poštanski autobus u tjesnacu pod Gredom, gde je sa istočne strane zatvorila reka i gusta šuma, a sa zapadne velike litice. Kako je ovim putem stalno saobraćala talijanska i ustaška vojska, zato se trebao naći neko hrabar za izvršenje toga zadatka, te je određen Jovo Gajić „Zole”. On je zaustavio autobus koga su sprovodili dva hrvatska žandara i dva karabinera. Gajić je odmah ubio jednog žandara i bacio u reku, ostali su se predali, u tom autobusu Gajić uhvati najvećeg krvnika ustaškog vođu iz Vrlike Miroslava Pezu, njegov otac je u početku pokolja govorio da će svim Srbima koji dočekaju Božić, dati ručak sa zlatnim kašikama, po tome se vidi da je bio tvrdo uveren da ni jedan Srbin neće živeti do Božića nego će svi biti uništeni, ali Pezo se prevario u računu.

U tome autobusu bio je još jedan krvolok i saradnik Ante Pavelića fra Jozo iz Vrlike, ali dok se Gajić zadržao kod drugih ustaša, dotle su Hrvati partizani (Dujo Bašić) pustili fratra da pobegne kroz borovu šumu. Nekoliko ustaša i jednog Talijana odvedu na Svilaju i tu ih ubiju, da bi navukli srdžbu na Otišić da ga zapale. Talijanska vojska iz Vrlike i Sinja odmah krenu za njima u poteru, ali ne na Svilaju već u Otišić jer partizani su se povukli preko Otišića.

Talijani iz Sinja prvo upute tenkove u Otišić, jedna devojčica koja je čuvala ovce videla je iz daleka tenkove te javila u selo da smo se na vreme sklonili ipred tenkova, zatim se pojaviše 5 kamiona vojske iz Vrlike, a malo kasnije 12 kamiona Talijana iz Sinja. Preturali su po selu i uhvatili 5 ljudi na koje su prve naišli i odveli ih u Sinj radi saslušanja šta bi mogli doznati o tome napadu. Očekivali smo da će oni opet doći da pokupe narod po kućama, pa se tih noći nije spavalo. Drugo veče stiže neka reč od Paje Popovića iz Kosova da će Talijani sledećeg dana ići u Svilaju i on savetuje da niko od nas ne ide na Svilaju već da ostanemo u selu. Talijani su posle ponoći stigli u selo i odatle na Svilaju, a mi smo se sklonili u krševima i dubravama pozadi Talijana.

Vodiči Talijana bili su hrvatski žandari iz Ribarića pa kada su stigli u Otišić zaustavili se kod bunara tj. kod kuće Miloša Stojsavljevića i tu komandir žandarmerijske stanice narednik Kuštrak uzme iz kuće Branka Stojsavljevića da ga vodi na Svilaju i tako su pre svanuća izašli na mesto zvano Lisina. Partizani su blagovremeno doznali za talijanski napad, pa su se na vreme rasporedili (još ih zovem partizani i ako je tada među njima bilo više četnika). Slabije i strašivije su uputili u pozadinu u šumu zvanu „Jelinjak”, a ostale su rasporedili na jaki odbrambeni položaj na Galo-brdu od Velikog vrha do Jelinjaka pa desno do Gradine odakle su mogli kamenjem da se brane od strašljivih Talijana. U svanuće Talijani izašli na čistinu i tu se otvorila borba, među kojima su se isticali naročito naši koji su kasnije formirali četnički odred, a to ću da spomenem samo neka imena kao na primer: Žole, Seljo, Tomić, Savo Cvitkovac, Milan Bilić, Ilija Zagorac, ovaj poslednji ostao je sa partizanima i tamo zaglavio.

Čim se otvorila borba Talijani ili ustaše ubili su vodiča Branka i tu ga ostavili mrtvog. Talijani su imali gubitak ali kod partizana nije bilo ni jednog gubitka. Talijani su popalili sve kolibe po Svilaji tako da partizani nemaju nigde da se sklone, oni se tada razdele u tri grupe i ponovo idu kod Grede da pripucaju na Talijane, oni su tu mogli lakše da napadaju sa istočne strane preko reke gde bi im bilo mnogo povoljnije, ali oni su hteli pošto-poto da Talijani zapale Otišić. Talijani su ponovo išli na Svilaju i zapalili i ostatak koliba do kojih pre nisu mogli stići radi velikog snega. Kada su se vratili u selo počeli su da pale pojate. I ovoga puta intervencija prote Stojsavljevića spasila je selo. Narod je bio u panici ne znajući kako da se izbegne katastrofa, othranili smo partizane da nas brane, a oni sada nastoje da nas unište, te opet idu pod Gredu da opale neki metak na Talijane. Talijani tada izađu za njima na koljanski gaj, a odatle popale sve kolibe i staje sela Koljana, tu su uhvatili Marka Kalinića i ubili ga u njegovoj kolibi, zatim ponovo idu na Svilaju, ali partizani ovoga puta nisu smeli da čekaju na Svilaji jer više nije bilo snega, već su pobegli na Vještića goru i smejali se gledajući kako Talijani i ustaše prave pokolj po Otišiću. Ustaše se tada odvoje od Talijana i krenu preko Maovica za Vrliku i tu pod Maovicama svrate u kuću staroga Đure Petrovića i ubiju ga u kući.

Kada su Italijani treći put išli na Svilaju i Otišić, toga istog dana jedna italijanska jedinica iz Sinja došla je preko Laktaca u manastirsku šumu koju su dugo pretresali da bi nešto pronašli; zatim se spustili u Dragović i zapalili sve manastirske zgrade i mlinicu. Sama crkva i konak ostale su opljačkane sa razlupanim vratima i prozorima. Kaluđere su odveli sa sobom, tako je manastir od tada ostao pust za sve vreme rata. Kasnije negde 1943. godine kada su četnici ojačali došao je iguman Naum Miljković u Vrliku i živeo je na Vukovića Mostu, pošto je Dragović bio razrušen. Videvši ustaše da na Svilaji nema nikakve oružane odbrane, oni su grupisali svoje bande iz Maovica, Podosoja, Garjaka i Vinolića i odlazili na Svilaju u zasedu. Naši seljaci su imali ponešto obradive zemlje na Svilaji gde je uspevao krompir, pa je u proleće trebalo ići da se zasadi, tako jednog jutra ustaše iz Maovica napravili zasedu i sačekali grupu žena i devojaka koje su išle da nose seno sa Svilaje te otvoriše plotunsku paljbu na nezaštićene žene i tu pogibe devojka Pera Stanojević, a majka joj teško ranjena i ostala bez ruke. Još neke su bile lakše ranjene, ali su pobegle i nisu uhvaćene. Onim seljacima koji su morali radi paše da teraju ovce i koze na Svilaju, to su im sve oteli i opljačkali. Drugom prilikom sačekaju grupu kopača Rnića koji su išli da zasade krompir, i sve ih povedu sa sobom, zatim zarobe grupu kopača Vujasina i njih povedu sa sobom. Naišla je grupa kopača Zagoraca na koje su otvorili paljbu, ali ovi nisu hteli živi u ruke i tu pogibe mlad čovek Jovo Zagorac. Tu pogibe i žena Dušana Zagorca, a dever joj pobegao i skočio u neku pećinu te se kasnije jedva živ izvukao. Zarobljene kopače odveli su u Ribarić i Sinj kod Talijana da se pohvale kako su zarobili komuniste. Talijani su saslušali ove ljude i videli da kod njih nema nikakve krivice i pustili ih da idu kući. Dok ustaše dalje prete da će nas sve uništiti, jer su nas partizani doveli u takav položaj.