TALIJANSKA VLAST TRAŽI VEZU SA PREDSTAVNICIMA SRPSKIH SELA

Pajo Popović obećao je Gajiću da će pregovarati sa Talijanskim vlastima da prestanu ubijati i da zaštite Srbe u Vrličkoj krajini. Desetak dana posle toga, starešina sela Filip Dragić dobi naređenje talijanske komande iz Sinja da će Talijani doći određenog dana kod crkve Otišić na razgovore sa Otišćanima pa se tražilo da neizostavno iz svake kuće prisustvuju naročito mlađi ljudi. Nije smelo biti nikakva izvinjavanja, moralo se ići na zborno mesto, slušajući huktanje talijanskih kamiona, koji su nas samo nekoliko dana pre toga šibali mitraljezima za nama za sad im idemo u susret, srce se treslo, ne od radosti već od straha da će nas prevariti i pohapsiti. Talijanski oficir imao je tumača, a tu su bili pored naših seljaka, proto Stojsavljević i proto Marko Plavša.

Oficir je govorio, da oni razumeju naše teškoće, teško stanje i strah od ustaša, zatim reče: „Mi znamo da vi nas ne volite, ali mi smo okupirali ovu zemlju i dužni smo da u njoj održavamo red i mir, mi znamo da vi volite vašeg Kralja Petra i da volite Engleze, ali gde su vam Englezi? Dok oni dođu ja vas mogu sto puta zapaliti i uništiti, ja ratujem protiv Engleza već 3 godine i još ga nisam nigde video ni čuo, oni uvek nađu nekoga drugog da ratuje za njih, ja bih mogao zapaliti vaše selo, ali šta imam od toga, vi trebate razumeti da se ne možete boriti protiv Italije i Nemačke. Do sada smo bili neprijatelji, a sada vas pozivam da radimo zajedno, mi ne tražimo da vi za nas ratujete ili da nas volite, ali tražimo da branite svoje selo od komunista i da im ne dozvolite da sa vaše teritorije pucaju na naše prolazne kolone.” Stariji ljudi su govorili da nam preti opasnost od ustaša i da samo od toga straha bili smo prisiljeni da primimo partizane da se branimo, a da oni Talijani nisu bili voljni da razumeju naše teškoće.

Talijan ponovo reče da on to zna i opet reče, ako smo mi voljni da držimo našu teritoriju čistu od partizana, to nam on garantuje da ni jedan ustaša neće smeti nogom da stane na našu teritoriju! Ovo obećanje je bilo iznad svakog očekivanja i ovo je sada najpovoljniji momenat od kako smo izgubili državu. Garancija zaštite od ustaša, pa to je značilo sloboda, završio se rat. Ovo je bila poslednja prilika da izbegnemo ono što se dogodilo u Glini ili na stotinu drugih mesta, naši ljudi ponovo su govorili da su komunisti dobro naoružani i grupišu se sa svih strana, a mi smo usamljeni i bez oružja pa ne možemo garantovati ono što on zahteva. Oficir ponovo kaže da on poznaje komuniste, da se borio protiv njih u Španiji te nam reče: „Oni vas neće braniti niti se boriti za vas već za druge račune, a vi se možete braniti. Mi znamo da vi imate vašeg junaka Gajića koji se ne plaši nikoga i vi sa njim se možete braniti”. Zatim reče da bi svakako želeo da vidi i da upozna tog „junaka Gajića”. Žole je čekao kod Zagorčevih kuća sa jednom desetinom naoružanih četnika, a druge je poslao u brdo prema Svilaji da Talijani mogu videti da su četnici zauzeli položaj za borbu, ako bi oni pokušali neku prevaru i tako Gajić dođe sa tom malobrojnom grupom pred Talijane, protiv kojih je vodio mnoge borbe. Oni vrše pozdrav kao da im dolazi đeneral, zatim se sa oficirom propismo pozdravi (svako na svoj način) i rukovaše se.

Talijan omalen, izbrijan, nalickan, debeljuškast, ispeglan - kao na paradi. Gajić kršan, visok, krupnih kostiju, duga preplanula lica, crne kose i 10 dana neobrijan, oči orlovske, a glas hajdučki, ozbiljan i ponosita pokreta (izgledao je kao biblijski Golijat). Talijani ne skidaju oka sa njega, oficir se samo smeška pa mu kaže: „Gajiću čuo sam mnogo o tebi i sad vidim da je istina, ti si junački branio svoje selo, mi smo dosad bili neprijatelji, a od sada bi trebalo da budemo prijatelji i da čuvaš svoje selo čisto od partizana”. Gajić je ponovio ono što je napred rečeno da ne može garantovati pošto su partizani bolje naoružani, a mi nemamo dovoljno oružja. Talijan posle dužeg razgovora reče: „Ako ste vi voljni da se branite, mi imamo oružja pa ćemo vam pomoći”, zatim se okrenu narodu govoreći: „Srbi, vi trebate oružje. Rat će dugo trajati, uzmite ga i čuvajte, trebaće vam”.

Tako se zbor završio, sa naroda je palo teško breme straha, osećalo se kao da više nema rata, ali komunisti nisu mogli dugo čekati, sada su videli da naši ljudi neće da budu njihova vojska i odmah su rešili da na neki način (na prevaru njima svojstvenu) likvidiraju, ubiju Gajića i njegov štab. Za to određena su trojica atentatora, vođa je bio kom. svilajskog odreda Hrvat Dujo Bašić, a njegovi pomoćnici komesar Jovo Stričević i Marijan Bilić. Pozvali su Gajića na prijateljski sastanak (kao saborci) da dođe sa svojom pratnjom u manastir Dragović koji je tada bio pust, te da će tu napraviti sporazum o nenapadanju jednih na druge, pošto Gajić neće više borbu protiv Talijana.