KOMUNISTI UBIJAJU GAJIĆA I ZUKANOVIĆA

Gajić je bio naivan, pa je verovao tim zlikovcima a suviše hrabar da bi se plašio i nije hteo da čuje za savet koji mu je Milan Bilić i ostali govorili: da ne ide jer će ih partizani prevariti, on na to nije pristao već su otišli u Dragović. Prema pričanju Milana Bilića došli su tamo 4 četnika i sreli se sa spomenuta tri atentatora, koji su ih lepo dočekali i ugostili jer su bili pozvani u goste, atentatori se nekako dogovore da odatle udalje Trivuna Novakovića da im ne smeta dok likvidiraju ostalu trojicu, te zatraže od Gajića da Trivuna pošalju kao kurira za neki njihov posao. Atentatori su čekali noć i zgodu da četnike uhvate bez oružja pa su ih pozvali da igraju balote ispred manastira, oružje su svi ostavili na spratu manastirskog konaka, dok su atentatori zadržali skrivene pištilje u džepovima. U prvi suton napustili su igru i pošli gore u konak.

Dujo je bio određen da ubije Gajića uz stepenice oni su išli napred. Marijan je određen da ubije Zukanovića pa su išli zajedno uz stepenice. Stričević je bio odrećen da ubije Milana Bilića i oni dvojica išli su na začelju. Kad su išli uz stepenice atentatori su kao pod komandu potegli pištolje sa naredbom: „Ruke u vis”! Gajić nije slušao komandu već je zgrabio za ruku i pištolj i tu je nastalo hrvanje sa Bašićem. Zukanović se uplašio pištolja i digao ruke Stričević je bio zabrinut da će Gajić savladati Bašića te je potrčao u pomoć. Milan Bilić čudnovate sreće uvek okretan odlučan i spreman, iskoristi momenat te skoči sa stepenica, Jovo je opalio dva metka za njim koji su mu prošli kroz rukav ali nije ranjen, tako je Milan pobegao kroz noć u pravcu reke. Stričević se zadržao da spase Bašića koga je Gajić već bio savladao, tada Stričević sa leđa ubija Gajića sa dva metka. Milan je čuo metke koje su ispucali u Gajića, ali dok su se oni oko toga zadržali on je preplivao reku i pobegao u Otišić. Gajića su bacili u Cetinu te ga je voda posle dve nedelje izbacila na površinu. Zukanovića su odveli u Vještića goru gde je dugo tučen i mučen i tako je na mukama završio svoj mladi život.

Bilić je stigao u Otišić i izvestio starešinu sela Filipa Dragića, a ovaj je morao da izvesti Talijansku komandu. Komunisti pošto su izvršili ovaj zločin hteli su odmah da izvide kakve će reakcije biti u Otišiću pa su odmah ujutru poslali Marijana i Stričevića kao komšije i poznanike na koga neće niko dići ruku, tako da oni prođu kroz Otišić i izvide šta se govori te su tako kao nevešti stigli na Rudo Polje, dok je Milan pričao četnicima o njihovoj tragediji u Dragoviću, tada neko javi da je Stričević i Marijan na Rudom Polju te četnici potrče da ih uhvate. Oni su bežali u Svilaju, ali puška Đure Ustića stigla ga je te je istog dana platio glavom svoga imenjaka koga je sinoć ubio. Gajić je bio osvećen istog dana, ali obojca su bili nesretni Srbi. Marijan je bio ranjen u ruku kroz tu poteru, ali je uspeo da pobegne i skloni se do mraka da spase glavu.

Talijani stigli u selo baš kad je poginuo Stričević i sada im je bilo jasno da je rat među nama neizbežan. Četnicima poginuo komandant, a partizanima politički komesar iz susednog sela. Dragić kao starešina sela primio je komandu nad četnicima. Talijani su ga pomagali i tako se formira bataljon od 3 čete.

Nešto oko nedelju dana kasnije pošto su ubili Gajića, isti atentatori Bašić i Marijan sa grupom partizana otišli su noću kod Paje Popovića u Biskupiju da sa njima razgovaraju, njegova straža ga je obavestila da partizani dolaze i oće da ga vide, on je naredio straži da ih puste unutra. On je verovao da su došli na neke pregovore ili ih je glad naterala pa su došli da se nahrane (što se često događalo da dođu radi hrane), ali oni čim su ušli u kuću našli su ga u krevetu i odmah su ga ubili, dok su drugi partizani već razoružali njegovu stražu. Ova vest brzo se čula kod nas u Otišiću. Posle toga vojvoda Đujić je došao u Kosovo da reorganizuje tamošnje četničke jedinice. Pošto se pronela vest da je Pajo pobegao u partizane te je u prisustvu vojvode Đujića otvoren grob Popovića kod crkve Sv. Trojice u Biškupiji i tako se narod uverio da je Pajo ubijen i bačen u grob te je pristojno ponovo sahranjen.

Partizani su se daleko sklanjali od naše teritorije te do borbe nije dolazilo, ali oni su poslali svoje ljude da prate četnike kako i šta rade; kao na primer iz Splita su poslali Miloša Stanojevića „Miku” da sedi u krčmi svoga brata Đurice da prati rad i sluša svaku reč. Tako je on izveštavao partizane. Božo „Staljin”, kao njihov kurir i obaveštajac, slobodno se kretao po svome selu. Đelpić je bio uhvaćen i razoružan, pa ga je Filip Dragić pustio iz sažaljenja da ide kući i da bude miran, ali umesto toga on druge noći pobeže u Lapac Korenicu u titovu oficirsku školu. (O tome će biti reči kasnije).