|
Jednoga dana, da li početkom oktobra ili novembra (ne znam tačno), ustaška vojska, a za njima Talijeni, pošli su u selo Cetinu radi nekog pretresa ili pljačke, verovatno i ubijanja. Cetinjani, videći tu bandu koja se primicala preko polja, otvorili su borbu i proterali ih nazad. Talijani tada dovlače artiljeriju (mogli su i da tuku teškom artiljerijom sa Vrličke gradne) koja je imala direktne pogodtke u selo koje su ceo dan bombardovali i, pošto su oslabili odbranu, tada su sa jakom vojskom došli u selo. Cetinjani, videvši da tada ne mogu odbraniti selo, obustavili su borbu i zatražili pregovore sa Talijanima. Talijani su ih razoružali i odveli u Kninsku tvrđavu u zatvor.
Upad partizana u Otišić i borba sa njima odakle su odvlačili mrtve, zaoštrilo je odnos sa njima koji su stalno visili sa druge strane Svilaje. Četnici su sada bili oprezniji i čekali su šta će dalje biti. Tih dana se preko Dinare čulo stalno gruvanje topova oko Bosanskog Grahova, znali smo da su tamo četnici, ali ko sa kim ratuje to niko od nas nije znao, da li Talijani, ustaše, partizani ili četnici, postojalo je sve veše neizvesnosti. Ustaškim formacijama u Kievu, Vrlici i Maovicama bila nam je odsečena veza sa četnicima na severu prema Kninu ili Kosovu. U novembru ova grmvljavina topova prešla je na severozapadnu stranu Dinare iznad Strmice, Golubića i Polače. Partizanska propaganda jača i brža od svake artiljerije išla je pred njima preko njihovih terenaca, a u narodu se šaputalo, dolazi neka „narodno-oslobodilačka vojska” ili još više, dolaze braća iz Srbije i Crne Gore da nas oslobode, neće više biti ustaša ni mrskog okupatora. Napali su Kievo i ustaše odmah pobegli u Vrliku kod Talijana. Stigli su do Cjevljana i govori se da oni ne ratuju protiv (poštenih četnika) već traže da se bore zajedno rame uz rame (kakva naivnost). Zauzeli su jedan deo Kozjaka i odatle čarkali ponekim metkom prema Vrlici koja je bila krcata talijanske i hrvatske vojske. Talijani nisu bili voljni da ratuju, a još manje da ginu po našim krajevima, iz dobro utvrđenih bunkera oko Vrlike tukli su se topovima nedelju dana dok su pokupili svoje stvari i došla im je pomoć iz Drniša da im osigura put, te preko Maovice Talijani i ustaše pobegoše u Drniš, a Vrliku ostaviše proleterima, čija se komanda smesti negde u Stičevića kućama u Koljanama jer tu su mogli dobiti informacije o četnicima. Nikola Rakić, nalazeći se usamljen od ostale četničke komande prema Kninu i Kosovu, sa sobom je imao ljude koji još nisu bili u otvorenim borbama sa partizanima, a u ostalom niko nije bio voljan da ratuje protiv „braće iz Srbije i Crne Gore”, te Rakić pristade na pregovore sa partizanskom komandom i dođe kod Stričevića, tu je odmah razoružan, tučen i mučen kao što samo komunisti znadu. Kasnije je njegov grob nađen ispod Uništa gde je zatrpan kamenjem. Damjana Krivošića nađoše partizani polu mrtva u Vrlici, te ga oteraše u Bosnu, a sa njim je otišao i mlađi brat. Od tada im se izgubio svaki trag. To je katastrofalno delovalo na njegove pristalice oko Vrlike, naročito Cjevljane koji su verovali da je on negde u partizanskoj komandi pa su i oni navijali za partizane i takovi ostali kroz ceo rat. Da je on ostao na mestu mrtav kad su ga ustaše ranile, tada bi naša stvar mnogo bolje izgledala, bar što se tiče Cjevljana. (Pričao mi je Nikola Škrbić koji je bio kum sa Milom Krivošićem) četiri četnika su došla u Vrliku da nose ranjenog Damjana u Kosovo, ali njegov otac (tvrdoglav) Mile koji je bio za „majku Rusiju” nije dozvolio sinu da ga nose u Kosovo već da čeka partizane. Na to je Damjan rekao ocu, po tvojoj želji ostajem da čekam partizane, ali znaj dobro da meni života kod njih nema, jer oni znaju ko sam ja i oni će me ubiti. Otac mu je ostao uporan i zbog toga izgubio oba sina, ne znamo gde su ubijeni.
Talijani su valjda znali da je partizanska komanada u Koljanima pa naiđe neki avion koji je kružio iznad sela i baci nekoliko bombi kod Stipanovićeve kuće i tu pogibe Đuro Stipanović pred svojom kućom.
U Otišiću neizvesnost, stari proto Stojsavljević već je bio otišao u Split na savetovanje sa vojvodom Birčaninom, dokle se Rade sa jednom grupom četnika sklonio u šumu. Jedne noći proleteri dolaze u Otišić i komandu smeštaju u popovu kuću. Tu je bio štab 2. Crnogorske proleterske brigade (video sam štambilj na priznanici jednog seljaka koji im je predao pušku). Vojsku su odmah poslali na Maljkovo ustaško uporište u borbu da bi na taj način privoleli Otišćane da im bez borbe predaju oružje. Među četnicima počinje rasulo. Rade Stojsavljević, koji je poznavao komuniste pa im nije verovao, a pošto je odvojen od svih četničkih teritorija, se sa jednom grupom odlučnijih boraca pod borbom povlači prema Ribariću gde su Talijani držali položaj. U toj borbi on pogibe od partizanskog bacača. Četnici koji su bili sa njim, neki su se vratili u selo, a neki su se povukli prema Sinju. NJegovom smrću selo je bilo potpuno šokirano, paralizovano, više niko nije znao šta će i kuda će, komunisti koriste ovu zabunu i sazovu „narodni zbor” baš pred njegovom kućom dok je on još ležao mrtav kod Ribarića.
Partizanski komandant je pročitao spisak oružja u selu i naredio da svi oni koji nisu voljni da stupe u njihove redove donesu oružje i predaju. Drugog dana Radino telo doneto je u selo, sahranjen je i od svih oplakan, kao niko pre njega u tom selu, jer je među narodom bio omiljen. Proleteri pokupiše oružje, a sa njima je otišlo samo desetak (balavaca, nekog ološa iz sela) i kad su to završili povukoše se u Bosnu, a ostaviše selo bez oružja i odbrane. Ustaše iz Maljkova i Talijani iz Ribarića još više besni i ljuti na Otišić napadaju i vrše teror, a naročito Talijani iz Ribarića bombarduju artiljerijom selo te pogibe jedan lep mladić jedinac u roditelja Petar Ustić.
Jednog decembarskog dana u selu se pojavi Đelpić kao komandir čete sa četom „školjkara” napred je rečeno kako ga je Filip Dragić pustio da ide kući, a on pobegao u partizansku školu i sad se vratio sa četom hrvata da vlada među razoružanim četnicima. Partizani postaviše u Vrlici za komandanta mesta Miloša Stanojevića „Miku” koji je celo leto sedeo u bratovoj gostioni i tu slušao i gledao šta četnici rade i govore, pa je sada sve znao i nije mu trebao tužilac. Partija ga postavila kao Srbina da sudi i ubija Srbe, a nije poznato da su osudili ili ubili ni jednog Hrvata čije su ruke bile mnogo krvave od srpske krvi, oni su to pravdali da su Hrvati bili zavedeni.
Partizani su već odavno rešili da ubiju Filipa Dragića i Đuru Ustića koji su se povukli i nalazili u Ribariću, tu Đelpić upotrebi sve trikove (i prljavu časnu reč) da se vrate kući i on im garantuje za život, za Đuru je upotrebio čak i neke rodbinske veze u kojima su bili, a Filipu je garantovao pošto je njega Filip zaštitio od četnika to će on zaštititi Filipa od komunista. Tako se Filip i Đuro povrate kući i Đelpić ih odmah liši slobode, odvede ih u Vrliku na strašni sud i predade „Miki” i nekom Jelovcu (ljudožderu) iz Sinja te su ih mesec dana mučili i pekli na vatri, sa njima su mučili Draška Marjanovića iz Koljana i još neke Srbe (ali ne i Hrvate) i bez suda ih pobili i zatrpali u jarugu kod Vrlike. Đelpić je nastavio i dalje da hapsi istaknute mladiće iz sela da bi ih likvidirao. Interesantan je slučaj Branka Jovičića. Jednog ranog jutra Đelpić ga našao na spavanju kod kuće i poveo ga sa sobom, a to znači u Vrliku gde bi prošao kao i oni napred spomenuti. Stigavši do Rnićeve kuće, tu ih LJuban Rnić pozva na doručak i dok su domaćini spremali hranu, njih dvojica sedeli su oko vatre. Kad je počeo jesti, Branko je zatražio da mu dozvoli napolje radi tjelesne nužde i Đelpić ga je morao pustiti pred ukućanima. Branko je odmah pomislio na bežanje, bolje poginuti trčeći nego da ga muče i mrcvare, i čim se dočepao zida pobegao je kroz šumu. I dok je Đelpić pojeo doručak, Branko je već bio na pola puta prema Ribariću. Uz put je naišao na neke čobane te je javio Tomiću i drugima koje je Đelpić nameravao likvidirati te i oni pobegoše u Ribarić, tako se u Sinju priključiše onima koji su se povukli sa pokojnim Radom. Tada je došao red na Jovu Rosića. On je bio kurir od prote Stojsavljevića do korpusa i divizije i sada ga je Đelpić tražio i nije ga našao kod kuće. Jovo dođe kod mene da me pita za savet šta da radi i kuda da ide.
Partizanska propaganda beše na svom vrhuncu. U Bosni, kod Titova štaba, štampali su novine „Borba”, a u Dalmaciji neku brošuru „Slobodna Dalmacija” iz toga je izgledalo da je ceo svet u njihovim rukama, a crvena armija na pomolu. Cela četnička stvar bila je u crno zvijena kao i da ne postoji. Jovo mi reče da poznaje put preko Svilaje do Kanjana i od Kanjana do Kosova i u Kosovu ima dosta poznanika među četnicima, pa sad me pita šta da radi - da li da beži u Kosovo ili da se javi u partizane pre nego što ga Đelpić uhvati. Rekao sam mu ono što je i on želeo - da beži kod četnika - i on ode sa tog mesta preko Svilaje sa još jednim rođakom. Đelpić, iako mi je bio brat od tetke, jednog dana me sreo i napao da se čudi kako i ja nisam pobegao sa četnicima u Sinj, ali i njegovom carstvu brzo dođe kraj. Partizani su vodili borbe sa četnicima oko Kosova iznad Riđanja, te jedan dan uputiše Đelpićevu četu u tu borbu „drugarice” su mu pjevale pjesmu (Drugarice ima nešto novo - otišla je četa na Kosovo). Preko Kozjaka se stalno čuju borbe oko Kosova i partizani se hvale kako su osvojili sve osim - ono malo u sredini!? Tako negde oko Bogojavljanja narod priča kako su u Vrliku doterali mnogo stoke koju su opljačkali u Riđanima.
Negde sredinom januara Đelpića donesoše u selo, ali više nije opasan, bio je mrtav. „Jurišao kaže na svog imanjaka” crkvu Sv. Ilije u Riđanima i tu poginuo od Riđanskih četnika. Da se povratio živ mi bi loše prošli - sve bi nas pohvatao i oterao na Neretvu za koju su tada mobilisali. Partizani stalno drže zborove i prisiljavaju omladinu da se dobrovoljno javlja u partizane, a kad to ne uspiju oni izazivaju ustaše iz Maljkova te oni jureći za partizanima upadnu na kraj sela i u kući ubiju Petra Dragića „Pemca” koga su dobro poznavali jer su bili komšije, a ubili su ga bez krivice i u njegovoj kući.
Mobilizaciju još nisu vršili iz više razlga, bojali su se da ova četnički orijentisana omladina pobegne preko planine u Kosovo iako su četnici bili saterani na mali prostor, a drugo, još je bila zima i led, a hrane nisu imali dovoljno da prehrane gladne „školjare” koje je glad naterala pa su svaki dan na stotine dolazili kod partizana, ali čim se počelo govoriti o mobilizaciji više nismo spavali po kućama i tu zimu smo više proveli po pećinama, pojatama i jazbinama po dubravama.
U Vrlici su sazivali neke zborove za mobilizaciju, tamo su čitali neke letke kako se u Gračacu vode ulične borbe, tu naiđu Talijanski avioni i bace bombe i tu pogibe Niko Boščić iz Otišića.
|
