ČETNIČKA AKCIJA ZA ČIŠĆENJE DRNIŠKE I VRLIČKE KRAJINE

Dvadesetšestog januara 1943. pokaza se dim preko Svilaje i Maovica - to je bila opšta četnička akcija Dinarske i Hercegovačke divizije, čistili su teren u Drniškoj i Vrličkoj krajini, partizanska četa u Otišiću nekog Tonka Jonića iz Splita, nije imala vremena ni da proveri ko to dolazi i pobegoše preko Vukovića mosta. Četnici stigoše do kraja Maovice iznad Otišića, a drugi preko Kieva i Cjevljana u Vrliku u tu ih zateče noć. Tada je stigao kurir iz Srtmice da javi da su Titovi proleteri iz Bosne napali na štab vojvode Đujića u Strmici, koja je u toj borbi doživela velikiu tragediju - u toj borbi je poginulo oko 150 četnika iz Srmice i Pađenja. Zbog toga se četnici iz Vrlike naglo povukoše u toku noći i odoše prema Strmici da zaustave i proteraju proletere nazad u Bosnu, dok je Strmica bila u krvi, leševima i zgarištu.

Partizani su imali plan da se povlače ka Neretvi pa im je sada trebalo što više vojske, te koristeći tu zabunu i zastoj četnika zbog Strmice, partizani se ponovo vraćaju iz Bravčeva dola u Vrliku i tada objavljuju brzu i nasilnu mobilizaciju. Nastaje trka da se pohvata što više mladića da pred komunistima krče put. U ovom prljavom poslu (lovu na mladiće) naročito su se isticali meštani partizani kao nekoliko njih iz Koljana koji su nam mnogo štete činili po kućama, ljuti što nas ne mogu pohvatati, a kasnije i oni došli u četnike. Pritisnuti nevoljom nasilne mobilizacije u Otišiću jedne noći sakupi se preko 60 mladića i reše da beže Svilajom prema Ribariću i Sinju gde su mislili da se još nalazi ona naša grupa četnika. Dušan Stojsavljević pozvao me je da bežimo u Sinj, ali ja sam imao dobro sklonište u dubravi, partizani me nisu mogli pronaći. Oni izbegoše u Sinj, ali tamo nisu našli onu grupu četnika jer su oni već otišli u Kosovo. Stigavši u Kosovo baš kad je Mijović spremao akciju na Vrliku, ali ne tako velikih razmera kao ona prva, već samo sa četnicima Kosovske brigade. Uostalom, tada nisu bile ni potrebne jače snage, jer ni partizani nisu bili tako jaki - povlačili su se prema Hercegovini, a ostavljajući pozadi samo terenske grupe da vršljaju, prave nerede, pljačkaju i da nastavljaju sa mobilizacijom.

Tada Mijović izađe na Kozjak iznad Vrlike, partizani su morali da beže, ali da bi ostavili svoj prljavi trag, zapališe sudsku zgradu i svu arhivu koja se tu nalazila od kako je taj narod tu naseljen, a svojim poverenicima su rekli da razglase da su to zapalili četnici. Tih dana vođeno je više borbi između četnika i partizana, ali sve su to bile manje ili lokalne borbe, partizani su bili nejaki pa su se na vreme sklanjali, ali stalno u pokretu za uznemiravanje. Danju bežali i skrivali se, a noću se privlačili i napadali.

Od tada četnici iz Kosova na smenu, ali stalno krstare i gospodare Kozjakom i delom Svilaje, drže pod kontolom Vrliku i Cjevljane. Pored onih naših koji su stigli iz Sinja bilo je još mnogo onih koji su preko Kozjaka pobegli u Kosovo i stalno se povećavao broj četnika. Naši mladići koji su izbegli u Sinj bili su neprijateljski dočekani, oružja nisu imali pa su ih Sinjani koji su već tada bili za partizane, psovali i nagovarali da idu kod partizana. Jedva su izdržali nedelju dana i noću se vratili nazad u selo i tad mnogi odmah produžiše na Kozjak kod četnika, ali četnici nisu nikoga primali bez oružja već svakoga ko nema oružje zvali su komunistom, a kako doći do oružja kad su proleteri sve pokupili i odneli. Mnogo njih koje su partizani mobilisali bježali su od partizana sa oružjem i odmah se priključivali četnicima. Tako se brojno stanje četnika u Vrličkoj krajini brzo povećalo.