BORBA SA USTAŠAMA IZNAD VRLIKE

Partizani su stalno čarkali i napadali, pokušavali da četnike ponovo nateraju nazad u Kosovo, ali već se približavalo proleće i četnici su svakoga dana bili jači, već je svako naše selo imalo svoju četu, iako još malobrojnu i slabo naoružanu, krstarili su stalno i bili u pokretu i na taj način pravili zabunu kod neprijatelja. Tada se pojaviše ustaše. Čekali su celu zimu u Ribariću i Maljkovu, dokle se četnici i partizani oko Vrlike iskrve, pa sada obavešteni da su partizani otišli na Neretvu, oni noću iz Maljkova sa svojim bojnim bataljonom, u kom je moglo bito do blizu hiljadu Hrvata, dođu u Vrliku i Maovice, Garjak i Vinolić, gde su naročito imali jak položaj za odbranu.

Dvadeset osmog februara Novak Mijović je sa par stotina izišao na Kozjak i išao prema Vrlici i tu se iznenada sreo sa ustašama, i pitao ih čija su oni vojska. Oni su svakako odgovorili ko su i šta su, on je zatražio njihovog komandnog oficira, da mu naredi da se povlači ispred njega, a u među vremenu on je četnicima izdao naređenje da se razviju za borbu i čekaju spremni za napad dokle on bude pregovarao sa ustaškim „časnikom”. Ovaj je, kad je stigao, tražio od četnika da mu predaju oružje ili će ih on na silu razoružati. Dokle su još njih dvojca pregovarali, Mijović opali crvenu raketu (znak za napad), četnici otvore paljbu i raspale po ustašama, i iako su ustaše bili tri puta jači i mnogo bolje snabdeveni oružjem i municijom, četnici su imali jači položaj sa visine i jaču volju da nagare baš kako treba gledajući pred sobom one (žute mačke) kako je to Asanović nazivao ustaše. Četnici su sa visine imali otvorenu metu dole ispred sebe i svakog ustašu su mogli da vide u njihovim crnim uniformama kako padaju pokošeni bežeći dole u Vrliku, ali pošto su bili brojno jaki i naoružani to su njihovi mitraljezi branili njihovu odstupnicu sa jakih utvrđenja sa Vrličke i Biukove gradine, da ni četnici nisu prošli bez žrtava. Kosovljani su imali jedan mali bacač, pa pošto su tukli iz blizine, to su granate padale u ustaške zaklone među grupu ustaša i tako su u grupama ginuli. Kasnije mi je pričao Jovan Borak da je na Biukovoj gradini video gde je bomba potrefila u ustaški bunker i tu su svi na gomili ostali mrtvi. Borak je tada bio ranjen u toj borbi, a posle nekoliko sati vruće i žilave borbe četnici su nadjačali, te ustaše napuštaju borbu i bježe niz Podosoje prema Ribariću. U Podosoju su iznenada zarobili četničku patrolu - dva mladića iz Uzdolja koji su se isticali kao najhrabriji borci te brigade i tu su ubijeni od ustaša. Sahranjeni su sa severne strane crkve Lazarice. Na njihovim grobovima stoje imena „Injac i Popratnjak”. Ova borba nije bila ni mala ni laka, slabo naoružanje četnika prema do zuba naoružanim ustašama i brojno tri puta jačim, te u toj borbi i jurišu na Vrličku gradinu pogiboše dva četnika iz Cjevljanske čete Špiro Kostur i Božo Smiljanić. Kad su ustaše počeli bežati niz Podosoje i četnici krenuli da ih prate i teraju dalje, tada se na Svilaji nalazio partizanski „podrepaš” Nidžo Cvitkovac sa nekim odredom „školjara” i odatle pucao da bi zaštitio ustaše te četnici nisu mogli dalje da ih teraju. Dakle za Nidžu Cvitkovca i ustaše su pošteni Hrvati.

Naše četničke grupe ili čete još su bile malobrojne, ali vrlo aktivne i odlučne, stalno u pokretu. Partizani su imali svuda svoje terenske jedinice, glad je naterala primorce da svi redom idu u partizane, pa su navaljivali kao žuti mravi da bi došli do hrane, stalno su bili na putu za uznemiravanje i sačekivanje, borbu vodili da upadnu u selo samo da što pojedu ili opljačkaju, a tu su najviše otimali stoku od seljaka, koja je i bila jedini izvor hrane. Jedni su dolazili od Milešine preko Svilaje, a drugi od Brvčeva dola preko Cetine, pa se nikada nije znalo odakle će ko napasti. Jedne noći sudarili su se na Glavici više Petrovićeve kuće i tu je ranjen Simo Petrović, bilo je više takvih sudara na Kozjaku, Svilaji i oko Vrlike, ali su prošli bez gubitaka. Sećam se jednog sudara kod Rosića bunarića gde je poginuo jedan partizan iz Koljana. Jednom je iz Kozjaka došla u Otišić jedna Kosovska jedinica pod komandom Bože Amamovića i Nikole Čolakovića dok je pred crkvom bio zbor, partizani sa Svilaje su pucali iako je bilo daleko, pa se zbor morao razići da ne bi neko od civila stradao. Malobrojnu grupu četnika iz Koljana jedne noći iznenada napadnu partizani na Tutušovu bregu i u toj borbi poginuše dva četnika Vojin Gutić i Lazo Škrbić. To su bili oni koji su od partizana pobegli sa oružjem i sad se grupisali i pojačavali, partizani su ih stalno pratili preko svojih špijuna kojih je bilo puno Koljane i onda napali.

Ustaše su i dalje nastavile da nadiru u svoja sela oko Vrlike, no to nas ne bi mnogo zabrinjavalo što su oni u svojim selima, ali oni su morali prolaziti kroz naša srpska sela i nikada ne bi prošli u miru, da ne ostave svoj prljavi trag nasilja. U jednom takvom prolazu od Vrlike kroz Podosoje i Koljane ustaška bojna iz Maljkova i Ribarića sudarila se sa malobrojnom grupom četnika iz Otišića od oko 30 boraca. Četnici su imali dobar položaj, Glavicu iznad Podosoja, i odatle šibali na ustaše koji su bili besni što ne mogu ni blizu prići iako je njih bilo 15 na jednog četnika. Četnici su ceo dan izdržali borbu i pred noć su ih pratili preko Dervena iznad Koljana, ustaše su odvukli nosila, a kod četnika je lakše ranjen Dušan Rnić. Besni što ne mogu ništa četnicima, ustaše na putu iznad Koljana uhvatiše dva čoveka koji su terali brašno iz mlina, i to stariji čovek Rade (Radaš) Stojsavljević i mladić Mitar Ratić, i bez ikakvog povoda i razloga ubiše oba i brašno prosuše po cesti, čak su se svetili i na magarcima koji su nosili brašno, pošto nisu pripadali (papinoj viri) ili nisu hteli vikati živeo Ante, ubiše magarce i osvetiše se četnicima.