FORMIRANJE VRLIČKE BRIGADE

Da bi komanda bila što čvršća i da bi vojska pod jednom rukom i komandom bila jača, borbenija i disciplinovanija, te da bi se zaustavilo i dalje nadiranje ustaša, to je viša komanda, tj. divizija došla na ideju da se od dva bataljona formira Vrlička brigada. Budući da su bosanski četnici izgubili svoj teren u Bosni, a lički četnici svaki dan gubili svoje pozicije u Lici, to je Dinarska divizija morala da proširuje teritoriju na neku stranu. Tada je bila najbolja prilika da se proširuje i učvrsti u Vrličkoj i Drniškoj krajini. Zbog toga je i izvođena ova velika januarska akcija i tu je sada bilo najpovoljnije za organizovanje i proširenje teritorije. Pored svih nevolja koje su napred izložene, ljudstvo smo imali prilično dobro očuvano, a pored svih gorkih iskustava taj narod je zamrzeo komuniste, to se može tvrditi bar za 90% naroda. Dolazak Novaka Mijovića za komandanta Kosovskog korpusa, u kome je naša divizija imala najboljeg komandanta, najpouzdanijeg i najhrabrijeg borca, od svih oficira koje je Draža poslao u našu diviziju. On je bio neumoran i neustrašiv, stalno u pokretu sve dok nije pomenutu teritoriju očistio i stavio pod svoju potpunu kontrolu. Strategijski stručnjak, on je znao da ako nije slobodna Vrlika, ne može biti slobodno ni Kosovo, i ako se front ne drži na Svilaji da će on biti u Riđanima i Kosovu.

Otišićkim četnicima bilo je najteže, jer su bili daleko istureni napred između Svilaje i Vještića gore gde su partizani imali jedini prolaz primorje - Bosna. Jedne noći, jača grupa partizana od Milešine upadnu u Otišić radi pljačke, predvođeni od „Staljina” i Đuse Zagorca da opljačaju kuću Đure Despinića koji je bio mobilizacijom prisiljen da ide u partizane, pa je sa oružjem pobegao kod četnika i sad partizani došli i opljačkali vola i ovce. Neko je na brzinu otrčao i izvestio četnike koji su bili u Podosoju, te u svanuće obe čete stignu preko Rnića kose. Partizani su već odmakli u Svilaju, a četnici preko polja na juriš otvore paljbu i dođu do škole, komunisti nisu mogli da beže uz planinu već su prihvatili borbu da brane plen, s da su tim oni imali dva mitraljeza i planinu za leđima, a četnici bez mitraljeza i nisko u polju tako da se tu borba vodila od jutra do mraka na istom mestu. Partizani su iz puške ubili vola, da im ne pobegne, a noću ga odrali i odneli na Milešinu.

Drugog dana stiže u Otišić Boško Asanović sa jednim odredom četnika iz Kanjana, Žitnića i Splitsko - Šibenska četa. Na brzinu je sazvan zbor kod gornjeg bunara i sakupilo se prilično naroda. Boško je tada održao čudnovat govor koji je bilo vredno zapamtiti ili zapisati, ali sada se toga više ne sećam, jasno je samo da su posle tog govora svi nacionalisti držali glavu uzdignutiju nego pre tog govora, a pristalice komunista ućutaše i sakriše se u mišje rupe, jer su osetili da je njihovo vreme zablude prošlo. Govorio je i poručnik Ivo Jankov i on reče da je bio prijatelj i školski kolega pok. Rade Stojsavljevića i sada je došao da nastavi borbu koju je Rade vodio i u kojoj je pao. Odmah je time Jankov zadobio simpatije Otišćana i to je ostalo do kraja rata. Ime poručnika Boška Asanovića više se nije zaboravljalo i o njemu su pričali i staro i mlado, on je tada postavljen za komandanta Vrličke brigade, čiji štab, arhivu i svu imovinu Boško nosio u rancu krstareći po Kozjaku, a tek kasnije se smestio u Zukanovića kuću u Cjevljanima. Malobrojna Maovička četa sa još nekoliko njegovih pratilaca sačinjavali su štabnu četu brigade, dok su ostale čete krstarile svaka na svom terenu. Tako je posle velikih muka, žrtava, borbe, krvoprolića i stradanja, iz te krvi nikla Vrlička brigada!
Formiranjem brigade, iako slabo naoružane, mi postadosmo sila za naše lokalne neprijatelje, jer više nije bilo vršljanja kud ko hoće. Za neprijatelje smo predstavljali ono što su oni ranije bili za nas, strah i trepet, a za naš narod predstavljali smo odbranu, zaštitu i vlast koja ih brani i štiti. Pjesma se orila ne sve strane. Ni čobani nisu propustili da nas obožavaju kroz svoje pjesme. Divizija nije imala sredstava da nas naoruža ali je imala čvrstu ruku komande da nas pomogne sa drugim jedinicama ako i kada budemo ugroženi od jačih neprijatelja. Više se nije pomišljalo na ono što smo doživljavali od proletera i drugih dok smo bili usamljeni - ne mogavši se odbraniti moralo se pokoravati onima koji su bili nemilosrdni. Od sada toga nije bilo! Sada za nama stoji Dinarska četnička divizija, a nad nama vojvoda Momčilo Đujić koji budno prati i ozbiljno komanduje. Prošlo je vreme straha i panike, a brzo se uzdiglo vreme ponosa, odlučnosti i hrabrosti. Odlazeći u borbe, a nemajući oružja, te pored naoružanih išli smo bez oružja dokle se u borbi ne zadobije neka puška koja je tada bila dragocenija od suvog zlata. Boško je stalno krstario od sela do sela i držao zborove da diže moral kod naroda, pored zbora u Otišiću takav jedan zbor imali smo u Podosoju i jedan u Koljanima. Verovatno i više zborova u Cetini i Cjevljanima.

Kroz te teške i krvave borbe, borci su se kalili i čeličili, jer na smrt se nije mnogo mislilo, a borbe su nam bile svakodnevni posao. Tako je naša brigada nastavila da krči put kroz borbe u kojima će se proslaviti do kraja rata koji nije doneo pobedu i slobodu našem narodu, već je samo Hitlera zamenio Staljin, a oni su zajedno započeli rat protiv Evrope u septembru 1939. godine.