VJEŠTIĆA GORA

Prošlo je desetak dana kako smo se povratili iz akcije i borbe na Vršini, prokrstarili smo Svilajom naokolo, partizani se nisu nigde pojavljivali pa smo se već malo odmorili odnosno kopali kukuruz. Divizija je bila u Bosni. Boško je opet išao sa prvim bataljonom u sastavu divizije. Tada, jednog dana, imamo pokret, došli smo rano u Podosoje, a odatle preko Vukovića mosta idemo u Bravčev dolac. Koljansko - podosoječka četa zauzela je položaj sa severa i istoka, a mi Otišićani na Koščici sa juga i zapada tako da niko nije mogao ući ni izaći. U Dolu nije bilo partizana, oni su se koncentrisali da brane Vještića goru, a mi čak nismo ni znali, starešine nam nisu kazale zašto smo blokirali Bravčev dolac, te na tom položaju čekamo dan i noć. Sledeće jutro u zoru dokle sam bio na straži na vrhu Koščice, otvori se borba daleko na istoku preko Vreštića gore, tek tada nam je bilo jasno da divizija napada Vještiće goru sa itoka iz Bosne, a mi ovamo na zapadnu zatvorili prolaz i čekamo, ako bi ovamo odstupili da ne bi mogli proći, ili ako bi im pritekla neka pomoć tu bi je zaustavili i ne bi prošla, uglavnom, osigurali smo prolaz diviziji.

Borba bijaše brza i živa - mitraljezi i ručne bombe pravili su grmljavinu i tresla se planina, u tom istom času naiđe oblak, vetar i grmljavina i kiša, pa nam zatvori vidike, a od vjetra se nije mogla čuti borba, tako da nismo mogli pratiti tok borbe koja je trjala oko dva sata. Partizani nisu bili toliko brojno jaki prema četnicima koji su nailazili, ali to su bili partizani meštani i poznavaoci toga nezgodnog terena pa su to koristili za odbranu. Sa istoka su branili bosanski partizani Sajkovićani koji su bili pravi „fanatici” partizanske propagande, a sa zapadne strane branili su Sinjani, nešto Vrličani i primorci. Pošto niko pre nije osvojio Vještića goru to su i sada mislili da će je odbraniti i svojom koncentričnom vatrom odbiti četnike, ali četnici su još pod zaštitom mraka u zoru već stigli u šumu koja im je pružala zaštitu. Mnogi su se sklanjali u pećine i skloništa da ostanu skriveni jer su mislili da četnici neće smeti zalaziti daleko u šumu, ali kad je nastao pretres šume mnogi su pronađeni po skloništima i tako su bedno završili braneći svoje najjače uporište koje su smatrali neosvojivim. Kiša je brzo stala, začim se pokaza dim i planuše barake, to je bio štab „Četvrte operativne zone” koju su bili dužni braniti po svaku cenu. Četnici su tu zarobili dragocen plen, našli su velike količine duvana koji su druškani doneli iz Hercegovine i tu ga smestili na sigurno mesto za svoje komandante. Pušači se sećaju da je taj artikal u ratu bio vrlo skup, dragocen jer se uvek u tome oskudevalo. Tako vidimo da je za partizanske rukovodioce moralo biti svega i svačega, propovedali su jednakost dok su im borci patili i gladovali, ako bi se neki partizan pobunio i stavio primedbu na tu nepravdu odmah bi ga proglasili da je nešto ukrao i streljali bi ga pred jedinicom za primer ostalima. Bila je jedna grupica zarobljenika koje su doveli u Dragoviće gde je vojvoda Brane preslušavao.

Pošto su pretresli Vjestića goru to četnici kolonama kreću preko Bravčeva doca u manastir Dragović sa punim torbama duvana, sa položaja Koščica pratimo njihov pokret. Kosovska brigada imala je jedna nosila, no ne znam da li je bio mrtav ili ranjen. Vještića gora više ne predstavlja strah, odakle je dolazio skoro dve godine. U lepoj prirodi Dragovića divizija se smestila na odmor. Mi meštani držali smo stražu. Koljanska četa sa istočne strane na brežuljcima prema Bravčevu dolu, dok smo mi (Otišićka četa) prešli Cetinu i držali stražu sa zapadne strane Otišića. Zorom rano naša četa otišla je na Svilaju. Nisam mogao ići sa četom zbog bolesne noge. Na Svilaji malo puškaranja pa se ućutalo, posle podne vratiše se i kažu poginuo „Staljin” Božo Stojanović, kao terenac i špijun on se primakao da prati kretanje divizije da bi nosio izveštaj partizanskoj komandi na Muću. Naši ga primetili, poterali preko Svilaje, a on počeo da puca da ih zustavi. Tu i njega stiže metak i ukloni ga za svagda da više ne smeta selu jer je stalno visio oko sela i dovodio „školjare” da nam pljačkaju selo.

Divizija je u toku dana produžila put prema Kninskoj i Kosovskoj krajini, to je bilo u četvrtak, nedelju dana pred Spasovdan 1943. godine. Tako se završila ova akcija.