|
Pred kraj jula naređen je pokret! Rano u zoru naša četa iz otišića kraće u Podosoje gde je bio štab bataljona, odatle produžujemo u Cjevljane gde je bio štab brigade. Tu pod nekim drvećem provedosmo dan i noć bez pokreta, drugo jutro tu se sakupile sve četiri čete naše brigade, i Maovička polu-četa koja je bila pri štabu. Postrojismo se, tad odnekle ispade kom. brigade Asanović. Izgledao je nekako zlovoljan kao što je bio često običaj kod njega, posle uobičajenog raporta i pozdrava on reče: „Ajde malo da se igramo vojske”, te naredi pešadijski egzicir po cesti koji je trajao oko tri sata dok nas nije dobro zagrejao i tada nas izvede na neku livadu ispod Dragića kuće i tu pred strojem održao je vatreni govor (kakav niko drugi osim njega nije mogao izvesti). On nam saopšti da nam predstoji pokret, akcija i borba i poče da nas poučava, naročito one koji još nisu bili navikli na borbe, kako se treba držati hrabro, hladnokrvno i ne gubiti prisebnost, ne stvarati paniku, nego se boriti rame uz rame sa onima koji su već bili u bezbrojnim borbama i svuda se pokazali kao borci i junaci. Na kraju govora reče: „U kolonu po jedan za mnom!” Krećemo put Uništa, još izdaleka vidimo dugu kolonu Kosovske brigade koja je sekla od Kieva ispod Glaviša prema Uništima.
Tu na Uništima Mijović sačeka Asanovića i ovaj mu raportira stanje brigade i odetle se priključujemo začelju kolone koja je krivudala uz planinu. Posle nekoliko sati izlazimo na planinu kod uniških dolaca i tu se zaustavljamo. Kosovljani razviše svoju brigadu levo prema Dinari, a mi u desno prema Troglavu. Iako je dole u Dalmaciji vladala julska žega i vrućina, ovde na planini tek nas miluje blagi vetrić, ovde nema vrućine ni usred ljeta. Odatle je poslato nekoliko patrola koje su sačinjavali Cetinjani kao poznavaoci terena. Posle sat vremena odnekud sa istoka od Livanjskog - polja pojaviše se dva čoveka. Boško posla trojcu da ih dovedu kod njega, to su bila dva Kosovljanca iz sela Orlića koje su komunisti zarobili u borbi na Gračacu u januaru mesecu i odveli ih sa sobom na Neretvu, gde su oni naposledku uspeli da pobegnu od partizana i tako krijući se i vukući se od mesta do mesta, posle 6 meseci ponovo stigli kod četnika. Boško ih je dugo pitao kakvo stanje vlada kod partizana, zatim uputi patrolu da ih sprovede kod Mijovića u jedinicu. Posle izvesnog vremena jedna patrola se vrati i izveštava da su uhvatili vezu sa Ćućuzovom brigadom koja se nalazila na Borovoj glavi, odmah smo krenuli tamo i sastali se sa Bosancima, tada sam prvi put video Markicu Ćućuza, iako sam mnogo ranije čuo za njega. Na tom položaju ima manja bukova šuma koja pokriva neku dolinu, a oko šume i doline u krug poređane neke gole čuke, prava zgoda za stražu i odbranu kao što je bila zgoda u dolini i šumi za odmaranje, tu se smestiše sve tri brigade na prenoćište. Do kasno u noć orila se pjesma, a kad se tek tvrdo zaspalo negde pred ponoć, čujem ispod mene u dolini za pedeset metara neku gužvu i neko jauknu (jao njemu majko njegova). Zatim nasta vika: Dura, ura, dura, ura? Puške već počeše da prašte i jedan mitraljez se pojavi, pa ne možemo tačno razumeti ono (dura ili ura)? Pomislio sam, a to su i drugi mislili da su se partizani provukli između naših straža i ovde na spavanju ubijaju i prave metež. Kako sam ležao sa Brankom Jovčićem pod jednim šatorskim krilom, skočili smo i trpam šatorsko krilo u torbicu da bih bio spreman za pokret, Branko psuje i traži nešto po šušnju, pitam ga šta mu je a on kaže, ne mogu naći fišeklije, a one mu vise oko vrata, prodrmao sam ga za one fišeklije i kad se dobro razbudio poče da se smije.
Odmah zatim povikaše, ne pucaj! Prekini paljbu i ostani svak na svom mestu, osluškujemo da li se čuje borba gore kod straže, ali srtaže su bile mirne. Zatim se prenosi vest da su se poplašili komordžijski konji i sve se ponovo vrati na spavanje. Neki komodžija Zrile iz Cjevljana svezao konja za bukvu, skinuo kazane sa konja i stavio pored bukve i legao da spava, konj se trzao da dohvati travu i tako nehotično udari nogom o kazan, kako je kazan zveknuo konj se poplašio i skočio na Zrilu, on je jauknuo i počeo da viče na konja dura, kako bi ga umirio, što smo mi pomislili da viče: „Ura! Ura!” (kao da se sprema na juriš). To je izazvalo uzbunu, a kasnije i vic i šalu, a neko je mogao da plati glavom jer je već bilo puškaranje kroz pomrčinu, i tako sve se dobro svrši.
Sutra ostajemo na istom mestu ali tu na planini nema vode, te negde pred podne krećemo kolonom u selo do prvih kuća da se snabdemo vodom. Silazimo do kuće kuda prolazi put od Grahova za Livno, ne znam kojem selu pripadaju ove kuće da li Grgovcima ili Peuljama, vojska se jagmi oko nekog bunara ko će pre da dođe do vode. Boško naredi Jankovu koji je tada bio komandant bataljona da pošalje jednu desetinu na neku podaleku čuku prema istoku i obroncima Šator planine da nas ne bi neprijatelj iznenadio dok se tu odmaramo i uzimamo vodu. Jankov naredi Tomiću i ovaj me posla sa jednom desetinom na pomenutu čuku koja je udaljena oko jedan kilometar. Kad smo stigli tamo, našli smo neke Peuljske cure gde čuvaju goveda i tako taj sat vremena na straži prođe vrlo brzo u šali i zadirkivanju sa Bosanskim curama, koje smo prve sreli u Bosni. Posle sat - dva vojska se vraća nazad uz planinu na isto mesto, kad smo stigli nazad kod bunara tu nailazimo na majora Mijovića i vojvodu Đuru Plećaša, pred njima topografska sekcija u koju su buljili i olovkom tražili neki prolaz, put preko Šatora, ali kako je sve to bilo (vojnička tajna) i vojnicima se nikad nije saopštavao pravac i cilj kretanja, te je i ta karta za nas izgledala kao špansko selo...
Napunili smo čuturice i krenuli za kolonom. Idući uz neku uvalu naiđosmo na jednog Bosanca u belim benerakama gde kosi travu. Rade Rnić ga upita kako se zove. On mu vojnički odgovori, ja se zovem Pantelija Ivanković. Dok smo se mi vratili na planinu, njihovi Šatorski ostali su u selu ili oko sela. U prvi mrak naređen je pokret i opet silazimo dole u selo. Na nekoj glavici pored šume videla se vatra i orila se pjesma Bosanskih četnika, na čelu Kosovske brigade poče da se čuje pjesma, zatim se prenosi veza da vojska kad je noć i u pokretu ne sme da pjeva, jer sa tim otkriva pravac kretanja. Prolazimo kroz noć preko Peulja, kroz pomrčinu se nazire silueta crkve, tu u blizini pored puta neki bunar čuje se gužva i zveckanje čuturica, porcija i kanti, dozivanje i po neka psovka samo da se ugrabi po neki gutljaj vode. Pokušao sam da priđem, ali videći da sam za 20 metara daleko i da bi trebalo čekati više sati da dođem na red to sam brzo napustio i požurio napred da ne izgubim svoju jedinicu. Penjemo se blagim stranama uz padine Šatora zatim ulazimo u šumu uz planinu. U ovoj šumi čini mi se i po danu je mračno, a po noći nije potrebno ni objašnjavati, često se prenosi veza, zastaje kolona da se sustigne i da se ne prekida veza kolone.
U svanuće stižemo kod Šatorskog jezera, pre jezera prošli smo pored neke rosne livade na kojoj su pasle neke koze. Kod jezera se zaustavljamo na duži odmor bistra i sveža planinska voda koja se cedila odozgo iz snega i izvirala oko jezera delovala je na nas kao lek te smo se brzo osvežili i odmorili, ne znajući i dalje šta je naš dalji pravac i zadatak. U podne pokret Šatorske i Vrličke brigade, dok Kosovnjani ostaju kod jezera. Markica na čelu kolone kao poznavaoc terena, penjemo se iznad jezera prema jugu i prolazimo pored večito snežnog vrha Šatora, iako se primicao avgust ovaj bosanski sneg nije se mnogo plašio sunca, prelazimo vrh u pravcu istoka i odatle gledamo. Dokle god pogled dostiže sve je pokriveno šumom. Celo posle podne putovali smo kroz šumu u pravcu Glamočkog polja. Negde pred noć naiđe oblak, zagrmi i pljusnu kiša tek toliko da nakvasi grmove kroz koje smo se vukli sa mokrim nogama i slabim opancima (celu noć). Pred mrak zaustavljamo se iznad nekog sela, patrole su brzo izvidile i utvrdile da u selu nema nikakve vojske. Naš zadatak je bio da prođemo tako neopaženo da nas niko ne vidi, odakle krećemo dalje trčećim korakom da bi zagrajali mokre noge. Noć je već odavno pala, zaustavljamo se iznad drugog sela, tu je trebalo da se odmorimo par sati, ali da se ne približavamo selu. Komandir me odredi na stražu (nas šestoricu za obezbeđenje našeg bataljona), u toj mračnoj šumi dodeljen nam je jedan Glamočki četnik od onih koji su bili sa Markicom kao vodiči. Pitamo ga kako se zove ovo selo ispod nas, on kaže ovo je selo Klačine. Ima li četnika iz ovoga sela, on kaže ima sedamnest četnika, a ostalo sve su partizani.
Ponovo naiđe grmljavina, sevanje i pljusak oko sat vremena dok nas je dobro okupalo i ode nekud na drugu stranu, malo zatim naređenje za pokret, išli smo najviše trčećim korakom, pa se malo zaustavimo da se proveri da nije kolona prekinuta i opet nastavljamo trčeći. Rano pred zoru spuštamo se niz golu kosu, dole u dolini čuje se žubor vode (neki mali vodopad i mlinice) prolazimo pored kuće, a zatim preko nekog uskog mosta, od vodenice penjemo se odmah uz drugu kosu na suprotnoj strani izlazimo na golu visoravan i nađosmo se u gustoj magli, tada smo se zaustavili pa se polako vukli napred kroz maglu ne znajući ni sami kuda ni u kom pravcu. Već je zora u magli smo izgubili vezu sa Bosancima. Boško naredi Tomiću da šalje patrolu da uhvati vezu, bez ikakvog objašnjenja Tomić me šalje da pronađem i uspostavim vezu sa Bosancima. Idem kroz maglu ne znam kuda, sada više ne vredi ni razum, ni hrabrost ni kukavičluk, moram da idem sve dotle dok sretnem bilo koga prijatelja ili neprijatelja, moram mu ići u ruke pošto se kroz maglu ne vidi ni 20 koraka. Vukući se tako nekoliko stotina metara preko cele ledine čujem ispred sebe polu levo neko tupo udaranje i vrlo tih razgovor, prišao sam bliže gde sam kroz maglu video neke ljudske figure (to je mogao biti i neprijatelj pošto se kroz maglu ne prepoznaje). Zatražio sam vezu - ko je tamo! Jedan odgovori ovde komandir Neđo! Poznao sam mu glas pošto sam ga preključe sreo kod Borove - glave i tada priđem kod njih. Neđo razvio svoju četu u strelce i došli na ivicu ravnice dokle se spušta strma nizbrdica u duboku dolinu u kojoj se vidi selo kao u nekom loncu i dole u dubini nema magle. Bosanci kopaju kundacima ledinu i prave male zaklone, ako bi neko naleteo iz sela da ga tu dočekaju na nišan. Pitam ga da li je ovo selo koje treba da napadamo i on mi reče: „Ovo je Preodac, može i tu da ima partizana, ali naš je glavni cilj napadati na njihov štab u Tičevu, a to je još dalje iza ovoga sela.” Tako sam saznao krajnji cilj ovoga našeg zaobilaženja i marša, a koje nikada ne bih doznao da sam pitao svoje pretpostavljene.
Vraćam se u jedinicu i kažem starešinama da su to Peuljani i da je pred njima selo Preodac. Odjednom, neočekivano, magla se diže i mi se nađosmo na sred gole ledine i ravnice, pred nama daleko oko 1km vidi se jelova šuma. Trkom se prebacismo napred u šumu, komandir mi dodaje još dva mladića i kaže da idem napred u prethodnicu kroz šumu, već mi je bilo dosta dva dana i dve noći. Sve straže, patrole, izvidnice i veza nisu prošle bez mene, pa sam mu ljutito rekao: „Da li ima još koga u četi osim mene?” Razume se on je imao moć komande i nije morao da odgovari na moje primedbu. (Mnogo kasnije pitao sam ga zašto me je toliko terao u toj akciji i on reče: „Da sam slao nekog drugog izgubio bi se u onim šumama, a za tebe sam znao da ćeš se vratiti ako ne pogineš.”) Krećemo u jelovu šumu u kojoj je još mestimično magla, prebacujemo se od grma do grma kao pravi zverovi koji se spremaju na lov. Sećam se, sa mnom je bio Nikica Trifunović koji je imao neku sokolsku šajkaču, u šali sam mu rekao ako se sretnemo sa partizanima dobro ćemo proći, jer će od te crvene šajkače misliti da smo partizani, ali ako se sretnemo sa nepoznatim četnicima nastradaćemo. Tako stižemo na ivicu šume, pred nama u dolini opet gusta magla, preko magle vidi se visoko breg na kome nema magle, sunce granjiva iza nas sa istoka i obasjava onaj breg, nekoliko grupica ljudi dižu se iz zaklona i protežu se na jutarnjem suncu oni nas ne mogu videti, nas zaklanja magla, šuma i sunčevi zraci koji su sekli nisko preko nas, tako da nas ne vide.
Vraćamo se nazad da izvestimo starešine iako ne znamo da li su naši ili neprijatelji. Tada u šumi sretnemo Asanovića, Ćućuza i vojvodu Đedu Đekovića. U razgovoru, Boško se ljutio na raspored plana za napad, dok je na ovaj široki teren poslato manje vojske, a više drugih jedinica zauzimalo je manje terena pa kroz ove propuste partizani mogu lako izbeći. Raportiram Bošku da sam u predhodnici i da sam video neke ljude na onom bregu. Markica reče to su partizani, tamo nema ko drugi da bude. Odatle se prenosi veza gde su partizanski položaji i obe naše brigade razvijene su u strelce. Među nama je duboka draga pokrivena maglom i odatle ne možemo da krenemo na juriš, uostalom mi smo tamo zaobišli da im pravimo zasedu za leđima, a druge jedinice će napadati na čelu. Mijović od juga sa Šatora, a vojvoda Đujić i Bogunović od zapada i severa. Markica prvi otvori vatru sa svojim mitraljezima i tu se razvi borba sa obe strane. Jedan Markičin borac reče mu: „Markica, u što trošiš municiju kad su još daleko?”, a Markica u šali odgovara „Tučem bojno brdo”. Čim se otvorila borba u selu kod njihova štaba već je uzbuna, potovarili su neke konje i još neki odbornici počeli su da bjegaju da se na vrame sklone prema istoku i tako upali među nas pa kad smo ih pohvalili sa te strane oni su mislili da su to četnici Uroša Drenovića pa su tražili da ih vodimo kod Drenovića, da će ih on pustiti. Kratko vreme kad se već otvorila borba Mijović se već spustio sa Šatora i tu čekao gde će se pojaviti, a njegov cilj bio je da napada Balinjaču to jest onaj breg gde su se partizani utvrdili. Negde od sevorozapada čuli smo bacačke granate, otuda napadaju vojvode Đujiđ i Bogunović. Mijović je imao najpogodniji teren za napad i kreće sa Kosovljanima na juriš. Partizani, videvši da su napadnuti sa više strana, nisu izdržali ni jedan sat i pobegoše sa Baljinjače kroz neke klance prema severu koristeći maglu, ali kad su napustili selo, zapalili su one kuće u kojima je bio njihov štab odnosno logor. Kako su to bile drvene kućice za pola sata dok smo stigli tamo nije bilo ništa osim mesta gde je bila kuća. Na sred polja je škola, tu im je bila glavna komanda, oko škole pokošene livade i plastovi sena, neki su već odlazili tamo i kažu da ima izvor lepe vode, te sam i ja odlazio do izvora. Na školi se vide ispisane parole, bez toga se ne može zamisliti komunistička i partizanska borba.
Dok je kod nas u Dalmaciji žito već ovršenio ovde u Tičevu raž tek isklasala, krompir izrastao i rascvetao se milo ga gledati, ali u zemlji tek počinje da se zameće, kada li će ovo narasti i sazreti? Pošto više u našoj blizini nije bilo borbe, naša brigada dobi naređenje da izađemo i posednemo Balinjaču. Sa druge strane negde od severa gde su napadale druge jedinice, tamo je borba pred noć oživela i čulo se sve više pucanja, tamo su im pristigla pojačanja od Drvara, pa su se provlačili korz neke klance zaštićeni od oka i metaka. Nama nepoznato, a njima poznat svaki korak. Kasnije je na Balinjaču stigla i Ćućuzova brigada. Negde pred noć tu stiže i vovoda Đujić. Tu se komandanti dogovoriše da se sve jedinice preko noći povuku u Šator kod jezera radi odmora i vode. Naša brigada dobi naređenje da pređemo preko polja i sela na jugozapadnu stranu ispod šume i da tu držimo položaj dokle se ostali budu povlačili i ako partizani budu navaljivali za našima da odatle branimo odstupnicu. Pred prvi mrak, kad se poslednja naša jedinica povlačila, partizani su za njima istrčali na Balinjaču i primicali se našima, mi smo ih takođe zasuli preko polja tako da nisu mogli napred. Tada smo se priključili zadnjoj koloni kroz šumu u pravcu jezera. Vreme se naoblačilo, u šumi pomrčina, kiša polako pada, puta nema, trulo drveće popadalo preko našeg puta, stopu po stopu držeći se jedan za drugoga išlo se napred, pa kako bi se prelazilo preko debelog stabla, oni koji su prešli odvukoše napred, a oni pozadi zatežu i trpaju se jedan na drugoga. Sa čela kolone pronese se vest da je čelo stiglo do jezera. Boško onako ljut i besan viče, neka vodič skoči u jezero kad ovako vodi! Još i danas se čudim kako su vodiči mogli izvesti kroz onaku pomrčinu i šumu.
Umorna vojska zaustavlja se, naložiše vatre, a kiša to ugasi. Zatim neko naredi da svaka četa pošalje po jednog čoveka da dobiju po jednu ovcu na četu. Jutros kad smo napali partizane oni su poterali ovce koje su uzeli od naroda (ne, narod im je to darivao) za svoju vojsku, pa im naši preoteli te ovce i sada daju na svaku četu po jednu. Rade Rnić potrča i donese ovcu i već dere dok drugi prave ražanj, legao sam na jednu trulu kladu punu vode, kiša se stalno cedila sa drveća, ali ja sam spavao, već tri noći idemo u pokretu bez spavanja, kad je meso bilo gotovo probudiše me da dobijem parče. Na onoj mokroj kladi onako znojav i umoran desno rame i ruka utrnuli kao da se smrzlo, te posledice još i danas nosim. Lekari kažu to je „artritis”, ali ja se još uvek setim one mokre klade kod Šatorskog jezera. Ujutro vedro, sunce granulo, pod jednom bukvom spava vojvoda Đedo, iz njegove mokre odeće puši se para, pa je izgledalo kao da mu vatra gori u nedrima. Oko deset sati imamo pokret jedinice. Jedna za drugom stižu u Peulje. Naša brigada raspoređena u Grkovce. Zaustavljamo se kod neke kuće gde izađe jedan starac u devedesetim godinama, pitam ga - kako se zoveš stari - a on mi odgovara - ja sam Marko Šegrt - a onda on nas upita odakle smo mi. Kažem mu da smo od Vrlike. On upita ima li Otišićana. On ponovo pita da li neko poznaje Jovana Krivošića i Stevu Jurića, kažem mu da su oni umrli pre nego što sam se ja rodio, ali ja sam Jovanov unuk, a onaj tamo Vojislav Jurić to je unuk Stevanov. Starac uzdahnu pa će reći - e to su bili dobri ljudi, kod njih sam živeo dve godine kad je kod nas u Bosni bio rat protiv Turaka, onda mi je bilo 17 godina. Mislili smo da ćemo tu prenoćiti i odmoriti se. Komordžije i kuvari počeše ložiti vatru i spremati kazan da se kuva večera, ali pre nego je kazan došao na vatru dođe nam iznenada naređenje za pokret. Naša brigada bila je određena da sprovodi komoru u Kosovo da natovare hranu i da se vraćamo u Bosnu. U diviziji je doneto rešenje da se nastavi akcija za čišćenje Bosne. Pred noć krećemo u vrletnu planinu koja puta nema. Komordžije sa konjima su se vukle vrlo sporo. Padali su i posrtali, a konji se zapinjali za bukve i grmove. Čekajući komordžije spavali smo stojeći držeći se jedan za drugoga, u svanuće smo stigli na previju iznad Uništa. Spuštajući se dole u selo. Čujemo oko Kieva pucanje iz više pušaka, pa pitamo seljake da li znaju nešto o tome, a oni kažu da su noćas partizani napali Kievo. Ustaše su pobegle u Vrliku i sada je borba prestala. Spuštamo se ispod Uništa iznad gaja Lukovača i prema kievskom Glavašu, rasporedili se za borbu i čekamo.
|
