BORBA CJEVLJANE - KIEVO

Boško je naredio Iliji Kneževiću, komandantu prvog bataljonja, da pošalje Cetinjane na sve strane da ispitaju i doznaju o partizanima koji su pred nama. Naša četa bila je na desnom krilu ispod Glavaša, odatle vidimo grupice partizana koji su iz Kieva terali neku stoku preko Suvo-polja ka Badnju. Iako smo bili prilično daleko, naš mitraljezac, više zbog razonode, ispucao bi na njih poneki metak. Sunce je peklo, mitraljez je štektao, a ja sam pored njega spavao, umor je sve nadvladao, probudila me vruća čaura koja je iz mitraljeza pala mi na lice i opekla me, psovao sam mitraljezca i njegov mitraljez zašto puca u pustu planinu, on se smeje i kaže mi: „ Zašto se buniš, biće ti vruća ona partizanska ako te pogodi."

Negde oko jedan posle podne, Boško svira zbor! Dok smo trčali na zborno mesto, vidimo partizane iz Kieva. Kao mravi, razmileli se preko Bilića Glavice u Cjevljane, drugi, koje ne možemo videti, zameču niz Kolovrat, a treći od kievske crkve pa preko Runjovice spuštaju se prema Kotlušu i Čitluku. Kad smo stigli na zborno mesto, Boško pogleda po nama pa nam nekako neobično očinskim glasom reče: „Slušajte junaci! Pred nama se nalazi šesta Lička divizija, koju još niko nije tukao, svaka desetina ima mitraljez, a imadu teške bacače i ko hoće sa njima da vodi borbu, taj mora okrvaviti tur. Mi ne možemo sa dva mitraljeza da se upuštamo u borbu sa njima, ja naređujem da se vraćamo u Bosnu u sastavu divizije pa ćemo odatle zajedno da preduzimamo poterbne mere!"

Kad Boško završi Ilija Knežević se isprsi pa kaže: „Gospodine poručniče, ja ne mogu dozvoliti da se vraćam nazad u Bosnu, a da ostavim partizane da pljačkaju naše kuće!” - Boško mu opet kaže: „Ilija, oni su mnogo jači, ne smemo se upuštati u borbu sa njima i ja naređujem - u kolonu po jedan nazad u planinu!"

Knežević na to vrisnu kao ranjena zver i kaže: „Braćo, ko će sa mnom na juriš?” - Svi kao jedan uzvratismo: „Uraa, Juriš!” - Trkom što se može brže krećemo preko gaja put Runjovice. Kneževića niko nije mogao stići odmicao je pred svima, još smo suviše daleko, nekoliko kilometara, puška još ne može dobaciti, pa ne pucamo samo trčimo da im se približimo, uz najveću žegu i vrućinu pretrčali smo ovaj širok prostor za koji je potrebno više od jedan sat da se pređe. Partizani su znali da smo mi svi u Bosni, pa sa te naše strane nisu nikoga ni očekivali niti su tu stranu osigurali, već su slobodno išli u četnička sela. Sasvim iznenada i neočekivano, „S neba u rebra”, naleteli smo na njih. Oni koji su stigli iznad Čitluka i Kotluše, videše nas da mi trčimo u pozadinu te počeše odstupati preko Runjovice, kao prekaljeni i izvežbani borci oni su se borili i povlačili, ali mi smo jurili kao ludaci i ništa nas nije moglo tada zaustaviti. Oni se našli razvučeni, a mi udarili u bok, napred ne mogu, u Vrlici su ustaše (iako neće da se bore, partizani ne mogu preko njih preći), a uz Kozjak velika vrućina i strane ne mogu izbeći, već moraju da se povlače preko Kieva, dok se oni povukoše preko Runjovice i Bilića Glavice mi smo već stigli na pogodno mesto i odatle otvaramo paljbu, tučemo u otvorenu metu, padaju mrtvi ili ranjeni, drugi pritrčavaju i vuku ih i ne ostaviše ni jednoga, ali vukući ranjene i mrtve to im je usporilo odstupanje, uz to bi se grupisali oko nošenja i to je našima davalo veću i otvoreniju metu. Tada smo se uverili da su oni sila u navali, ali vrlo nevešti u odstupanju. Tada se neki njihov mitraljez utvrdio kod nekog zida da nas zaustavi i brani njihovu odstupnicu. Boško se tada umešao među nas da nas kuraži, savetuje i uči (baš kao da smo na mirnodopskom manevru) pa stalno govori: „'Ajde sokole! 'Ajde junače, preskoči do onog zaklona, 'ajde jedna trojka na onu kosu, zaobiđi ga sa strane, pazi, ne idi ludo, brani jedan drugoga, ne daj neprijatelju mira da te može nišaniti. Tomiću, ako bi ti mogao sa jednom desetinom da se prebaciš preko onog zida, te tu bi napravio dobra posla.” Boško se trudi da sačuva svoje borce, a bio je zadovoljan jer vidi da neprijatelj ima velike gubitke, dok su oni odstupali preko čistine kao da su hteli da ih pomlatimo. Tako ih isteramo iz Cjevljana i uterasmo u Kievo, ali sada tu ih ne možemo ostaviti, jer bi se oni povratili da nam vrate „milo za drago” zato ih moramo terati sve dotle dok nam prilike dozvoljavaju, u selu svuda zidovi pa im prave zaklone i tu nije zgodno da se zavlačimo. Boško kaže da ne idemo u selo, već sa istočne strane kud je gola čistina i nema zidova pa da ih presretnemo na Suvo-polju kada se budu iz Kieva povlačili prema Polači.

Kako smo ih terali u stopu pred nama je kamenje svuda zaliveno krvlju, njihova odbrana pretvorila se u izvlačenje mrtvih i ranjenih. Sa nama je bila jedna kolona četnika iz Kosovske brigade, te su nam tada bili kao zaštitnica do Dinare pored Kievskog gaja.

Partizani su videli našu nameru, pa su se na vreme povlačili na siva brda iznad Polače, tu su tvrdi bunkeri, a ispred njih gola ledina i dalje ne možemo da ih teramo. Sa nama se tada nalazila „baksuzna ili luda Dara” iz Gračaca koja je jurišala kao luda i kad smo prošli selo gde nema više zaklona, ona nagovori jednog najboljeg borca Nikolu S. Rnića koji je uvek bio na čelu juriša. Dara ga nagovori da pretrči ledinu i baci bombu u jedan bunker, ali pre nego je stigao do bunkera metak ga pogodi i pade mrtav, još jedan iz Cjevljanske čete bio je lakše ranjen. Odatle već ne ide dalje da ih teramo. Neko reče, eto vidite šta smo uradili, u kievskoj školi bila je grupa ustaša blokirani, za koje mi nismo ni znali i kada mi oterasmo partizane, to ustaše iskoristiše i pobegoše za Vrliku. Onako ljuti što nismo znali za ustaše, još ljući što smo izgubili dobra borca. Boško reče: „Ja neću da branim Kievo (majku im ustašku).” Vraćamo se na naš teren i tamo pre mraka stižemo nazad u Cjevljane.

Znali smo da je tu palo mnogo partizana, ali nikad nismo doznali broj njihovih gubitaka i kasnije sam ga slučajno doznao. Kada smo 1949. godine bili u NJemačkoj u logoru u Borghorst razgovarao sam sa jednim Ličaninom, invalidom, koji je bio tada partizan, pa kasnije pobegao kod četnika i on mi u razgovoru reče: „Bio sam ja u tvojoj Dalmaciji i neću je nikad zaboraviti. Tamo negde više Sinja potukoše nas četnici, na takovu borbu nisam naišao kroz ceo rat, to je jurilo kao ludo i ničim se nisu mogli zaustaviti, oko deset kilometara jurili su nas u stopu.” Pošto on reče da je to bilo kod Sinja, to znam da kod Sinja nije bilo četnika. Najbliže Sinju bilo je baš moje selo, po tome su mi poznate i sve borbe koje su tamo vođene. Posle kraćeg razmišljanja i kad je on malo bolje objasnio, setio sam se da je to bilo Kievo, pa sam mu rekao: „To nije bilo kod Sinja, već u Kievu između Dinare i Kozjaka 27. jula 1943. godine.” On me pogleda pa kaže, „Jesi li i ti tu bio?”, i opsova nam palentu četničku koju smo pojeli, pa nastavi da priča: „Znaš li ti da ste nam za dva sata 65 boraca izbacili iz stroja.” Dakle, njima su rekli da su već pred Sinjom, zbog propagande, a to je bilo 50km severno od Sinja. Tako sam sasvim slučajnio doznao rezultat ove borbe. (Ovaj čovek sada živi u Americi u Čikagu, ali neću da mu iznosim ime pošto on ne bi voleo da se zna da je bio partizan. Kasnije sam pronašao u partizanskim knjigama da su u toj borbi imali 16 mrtvih i 33 ranjenih) valjda ih je sramota da kažu da su ih tukli četnici, već oni kažu ustaše!