|
Ево прошла је година од како се нисам јавио мада сам редовно пратио шта има ново на Ћирилици. Драго ми је да се твој интернет приказ није угасио и да наш српски народ има где да чита о свом српском језику и српској ћирилици. Када је летос била пауза од три четири месеца силно сам се препао да се није штогод десило али сам се још силније обрадовао кад сам видео да си завршавао, и благи Бог даде завршио, одличан посао у конаку манастира Светих Архангела код Призрена. Надам се само да сте имали при руци премазе за заштиту дрвета од ватре и да ће манастирско братство смоћи снаге да обнови и свој свети храм и остале грађевине. Да су комшије знале како ће заблистати нови, чини ми се још већи и лепши конак, не би се усудили да насрну огњем на монахе и на стари конак.
Да будем искрен волео бих да се на твом интернет приказу огласе и наши људи којима је српски језик и српска ћирилица струка (лингвисти, лексикографи, етимолози, историчари српске књижевности, социолози језика, ортографи...) Видели смо и прочитали о суморном стању српског језика и писма од професора Чаркића те би било лепо да нам о томе нешто прозборе и наши председници државе или владе, министри, скупштински посланици, саветници, или ко год од уредника издавачких кућа. Изгледа као да су подлегли епидемији оне тешке српске болести која се огледа у мањку самосвести, немару и учмалости ваљда чекају да им о сопственом језику брине неко други а не они сами. Морам признати да је било чланака о Српском и ћирилици у Политици, НИН у и нешто у Гласу Јавности. После мог јављања пре тачно годину дана, неколико људи је то прочитало и разговарало са мном о нашем језику и писму. Такође сам и ја често започињао разговоре на исту тему са познаницима овде у Америци где живим и схватио сам да има пуно људи који осећају љубав и бригу за наш језик и писмо, али како је то огроман и вишестран проблем људи не могу ни да га сагледају. Како живим у Америци почео сам да посматрам како се Американци односе према свом језику и писму и о томе бих нешто касније.
Почео сам помније да посматрам око себе све што је везано за језик и писмо. Прво ми је пало у очи колико је позајмљеница узето из енглеског језика и то толико много, да често могу да препознам већину речи у неким реченицама. Најтеже ми пада што позајмљујемо туђе речи поред својих употребљивих изворних речи, онда временом те стране се толико одомаће у свести народа да ако употребите неку старију, изворну реч гледају вас као неког чудака или странца. Сетио сам се књиге од преко хиљаду страна Вујаклијиног Речника страних речи у нашој кућној библиотеци у Београду. Зар смо толико страних речи морали да прихватимо да се испише толика књига?!? Толики речник који скупља, описује, даје значење и примере употребе српских речи, нисмо имали у кући јер колико се сећам (ако грешим нека ме неко слободно исправи) није га било у књижарама. Добро је да је објављено фототипско издање Мирослављевог јеванђеља пре две године, али није добро што нико није објавио обновљено издање првог Вуковог речника из године. Зар не би било корисно видети језичко благо којим су се Срби користили и видети где смо стигли са својим језиком за прошлих два века. Поред тога може ли се коначно догодити и то чудо над чудима у Срба да се коначно објави целовит Велики речник српског језика о коме на свом интернет приказу Рас говори Милорад Симић? Да ли је ико у држави Србији свестан колика је то драгоценост која лежи ко зна колико деценија у САНУ а не у народним школама, универзитетима, библиотекама, књижарама или на интернету?!? Ако се посети интернет приказ САНУ, видим да нуде томове тог речника. Да ли ико може да нам каже нешто више о том подухвату, као нпр. када је и како почет, докле се стигло са писањем и штампањем, каква је могућност набавке, да ли постоји неко сажетије издање? (можда није згодно да вам за куповину треба и ауто превозник за доставу речника).
До руку ми је из Београда стигло неколико књига, међу њима Андрићеве приповетке и Вукови историјски списи. Наишао сам на неке изворне српске речи које су потиснуте и замењене страним позајмљеницама. Бојим се да смо сопственом покондиреношћу и немаром у заборав гурнули огромно језичко благо које су нам наши стари оставили. Гледам београдске часописе и сјајне рекламе за све и свашта, за народ пролазно, небитно и углавном непотребно. Што није на енглеском, исписано је хрватском латиницом, да ли је могуће да нам баш толико фали здраве памети и свести? Нисам сигуран да би друге нације олако учиниле такву штету као што смо ми сами себи направили.
Летос сам боравио у нашој престоници па сам обилазио књижаре по центру града. Тражио сам описне речнике српског језика, као што се по свету издају и продају речници помесних језика. Осим понегде Речника савременог српског књижевног језика Милоша Московљевића у издању куће Гутемберг из 2000, других књига једноставно нема. Понеко од искуснијих продаваца књига би ми рекао да је нешто тако изашло и распродато давно у издању Матице српске из Новог Сада још шездесетих година!?! О том издању су ми рекли да је имало шест томова, и да ћу га врло тешко наћи и као половно јер је то сада права реткост и драгоценост. Морам признати да је стање са граматикама српског језика боље јер сам успео да видим десетак наслова од мањих приручника до озбиљних подебљих књига. Нисам видео ниједан наслов који се бави са нашим најчешћим језичким или граматичким недоумицама, те није ни чудо да сам у новинама прочитао да нам преноси догађања из скупштине или владе личе на фрљаоницу где се Срби размахују језиком на нивоу полуписменог или недошколованог света. О ономе што сам слушао у пролазу или у сусретима са познаницима и родбином, читао по новинама, благо речено хватала ме је туга. Зато је заиста одлично да се појавила књига Ивана Клајна Речник језичких недоумица. И даље већина нашег народа има врло слабу свест пре свега ко су и шта су а онда и о језику којим се служе, о потреби да свој језик чувају и обогаћују јер како је и нама остао од предака као живи организам, као и вера наша православна, тако ћемо и ми оставити језик и веру у наслеђе својим потомцима.
Без сумње језик се временом мења, примајући туђе и дајући своје речи, мењају се одређени граматички облици, изговор појединих речи, али једно је када промене настају током више векова или деценија а нешто сасвим друго је ако те промене настају за мање од десет година као последица немара или мањка свести о себи самима. Ако се читају књиге или новине на спрском из друге половине деветнаестог века, па из периода сто година касније, сигурно ћемо уочити разлике у језику, те промене ме уопште не брину, јер су део развоја нашег живог језика.
Данас видим две појаве у нашем језику. Једна је у историји незабележена брзина ширења научних сазнања и потреба да се речима опишу нови појмови који се јављају. У случају када не постоје изворне српске речи у новим научним областима, позајмљују се стране, најчешће се ради о енглеским именицама које онда мењамо по падежима, родовима и бројевима, изводимо од њих глаголе и придеве и ако живите у земљи где се говори енглески онда то личи на бућкање и муљање страног језика а добијени производ је уз пар псовки врло згодан за спрдање. Најочитији пример је област информатике и рачунара где ако узмете да читате било шта из тих области ретко ћете наћи неку савремену српску реч. И у другим областима науке или технологије стање није ништа боље.
Друга појава је када се поред постојећих изворних српских речи користе нове, стране речи, опет најчешће из енглеског језика. Потреба да беседник или писац остави утисак да надмоћно барата знањем или појмовима користећи позајмљенице, је још погубнија јер нам разводњава језик у отужну мешавину енглеског кога ни Енглези а још мање Срби разумеју. За сваку је похвалу што је Политика своје интернет издање почела да објављује на ћирилици, али не знам шта то желе да нам кажу када део новина који се бави привредом насловљавају бизнис. Ваљда мисле да то ипак значи нешто више него пословање. О бизнисменима или што да не бизнисменовима или бизнисмановима, не вреди ни причати тек то је нека посебна сорта пословног света (кад пропадну онда их ваља звати бизнисбамови). Остаде ми још и зачкољица да ми неко од уредника или лектора у Политици одговори да ли су онда пословне жене бизнисменке, бизнисменовке, бизнисвуменке или бизнисвименке. Спрдњу на страну, зар у издавачкој кући где су радили и раде већином високо образовани, академски људи не би никога да учини било шта да се таква срамота не објављује. Да ли је то проблем наших школа и факултета где се на такве појаве не обраћа пажња, или се то у високом школству још и подстиче, заиста не знам али сигуран сам да би нам социолизи језика могли нешто корисно рећи.
Један од мојих саговорника ми је с правом указао да је српски језик увек примао стране речи када није имао својих па се у нашој језичкој ризници из средњег века одомаћило пуно речи из грчког и из латинског језика. Из раздобља турске владавине остало нам је много турцизама. Богу хвала у нашој црквеној служби остао је да живи више од хиљаду година црквено словенски језик као најбољи сведок нама самима ко смо и ко су нам преци. Ипак радије бих и такве речи које се користе по више од два три века назвао српским, користио и чувао као такве, него их мењао сваких десет година усвојеницама из енглеског како смо од скоро почели. Истог саговорника сам замолио да ми каже мишљење о реклами београдске фабрике млечних производа Имлек, коју сам видео у исто доба средином Јула 2004, по аутобусима ГСП-а. За јогурт који рекламирају од првог до последњег слова користе хрваску латиницу док за нови назив јогурта користе енглеску кованицу гудгурт (goodgurt). (или беше yogood? прим. РТ)
Мој саговорник је занемео направивши израз лица као да је сасуо у себе литар проквареног ''гудгурта''. Залуд сам му говорио да је то само реклама за јогурт, видим оде човек некуд после тога јер та игра са енглеским је као да се јогурт помешао са расолом. Ја лично када сам то чудо видео, после првог налета мучнине и гађења, имао сам неописиву жељу да се послужим правим речничким богатсвом, сликовитошћу и изражајношћу српског језика у псовању. А онда сам пожелео да сретнем умотворе, стручњаке за тржишни наступ (ко је слаб у српском тај га вабне са маркетинг) и оне из Имлека који су то наручили и платили, да их измолим да ми кажу за кога су правили ту рекламу и са какавом то идејом водиљом у глави. Будимо добри, довитљиви, духовити, занимљиви и вешти са изворним речима српског језика јер је то прави изазов. Сећајући се књаза Милоша и његових речи о томе шта се догоди ономе ко пије Три срца, могу да додам: Ко пије гудгурт, снађе га бедфарт.
Видим да ми нема друге него да почнем сам да пишем нашим корисницима хрватске латинице и позајмљеница када год и где год то могу. Чекајући на установе од струке и угледа које би о томе требало да брину, изгледа да ћу пре дочекати да Американци почну да пишу српском ћирилицом у службеној употреби. До сада сам послао такво писмо у редацкију Кишобрана, најзападнијих српских новина из Ванкувера у Канади. Од око тридесет новинара још пет њих пише и даље хрватском латиницом. За нашу срамоту, у истим новинама постоји и реклама америчког предузећа Вестерн Јунион која је осим свог тржишног знака цела исписана на српском и ћирилицом! Без жеље да било кога повредим или да паметујем, писао сам тим новинарима да ми отворено кажу зашто то чине. Ваљда их нико на то не тера у Канади. После више од шест месеци још чекам на одговор, мораћу да их подсетим да је моје питање остало отворено. Нема везе ако и не одговоре, ваљда ће добро доћи и само сазнање да још понеки Србин пази како се пише српски језик по новинама или књигама.
Бранко Петровић
|
