О „равноправности” писма

Срђан Марковић каже да су ћирилица и латиница РАВНОПРАВНЕ азбуке у Србији. Нетачно! Српски устав васпоставља ћирилицу као ЗВАНИЧНО српско писмо. Употреба латинице, каже се у Уставу, регулисана је законом.

Тврдња извесних лица у Србији да су ћирилица и латиница равоправне представља тужно непознавање српске историје, негирање српске културне баштине и инистистирање на једној скупој и КРАЈЊЕ непотрбној двојности. Латиница је у српски почела да продире не „временом” како пише неупућени Маровић, него политичким притиском после 1918. године. Изједначавање, па и лажно поистовећивање српског језика са неким „хрватским” почела је за владавине Александра Карађорђевића и његовог југословенства. Први ткз. „српскохрватски” речник штампан је 1939. године.
После Другог св. рата, латиница је полако, још једанпут, форсирана од стране србофобског комунизма, јер је тиме српски народ још више отуђивао од сопствене прошлости и културне баштине. Генерације васпитане у духу лажног југослвенства (на уштрб српског народа) сматрају да је лаитница употрбљавана вековима а не неких једва бедних педесетак година, док је ћирилица служила српксом роду готово 1,000 година.

Ниједан други народ у Европи не употребљава два писма. Глупо је, и није ефикасно. Упоређивати хиљадугодишњу културну традицију са педесетогодишњом комунистичком варијантом као ЈЕДНОВРЕДНОМ је израз недостатка образовања и културе, нелогично је и адасве НЕПТРЕБНО. Сваки народ у Европи употребљава ЈЕДНО писмо. Српски има ПРАВО на своје писмо. Нико не може, из хира и беса или недостатка соптсвене културе, да пише немачки ћирилицом или грчки латиницом. Нови српски Устав треба да устоличи ћирилицу као једино писмо српског књижевног језика - Ово више НИЈЕ Југославија!

PS: Српска писмена баштина никада није била везана за латиницу. Од глагољице има само мало тога, али срж српског књижевног стваралаштва била је само на ћирилици. Хрвати, са друге стране, својатају којекакве босанскохерцеговачке повеље - које су писане ћирилицом! Према логици неких, Хрвати би били ти који би имали два равноправна писма - ћирилицу и латиницу, јер су оба део књижевног блага хрватске културе (бар по ономе како они то тврде, а то је друга прича, а Срби само једно - ћирилицу). Стварност је управо обрнута: Хрвати инсистирају само на својој латинској позадини, а Срби „увозе” латинску (римску) азбуку као нешто „равноправно”.

Сваки језик може да се пише било којом азбуком. Азбука којом се пише значи нешто - грчки је основан на грчкој традицији, српски на грчко-праволсавној, хебрејски на библијској, јапански на кинеској (јапански се дневно пише са четири писма - али само једно је званично, тзв. канџи, то јест кинеско писмо; друга два јапанска су са брзу употребу - хирагана и катакана, а латиница је само за транслитерације, никада за прозу). Римокатоличке и протестантске земље Европе употребљавају латиницу не зато што је латиница „узвишено” писмо него зато што је темељ тих културног поднебља. Неки бивши совјетски народи су сада одбацили ћирилицу у корист латинице којом се никада нису служили, али којом се служе Турци са којима су сродни. Румунија је одбацила ћирилицу, повезујући свој етничко порекло са римским писмом. Турска је одбацила арапаско писмо заједно са исламском традицијом коју је Ататурк забранио. Вук Караџић је реформисао и стоврио нову СРПСКУ ћирилицу а не латиницу и Срби су наставили да пишу ћирилицом све до новосадског „договора” 1954. који је обзнанио неки нови језик под именом „српскохрватски” то јест „хрватскосрпски,” када и почиње форсирана латинизација срспке „варијанте.”

Изузимајући тај период, најважније је истаћи да у српском латинице никада није било. Уведена је присилно као програм де-србификације од србофобског комунизма. Зато не постоји ни историјски, ни културни, ни политички ни практични разлог да Срби употребљавају два писма. Српска ћирилица је у складу са српском православном, грчко-византијском основом (чирилица је изведена из грчког писма) и нема никакве везе са римским, то јест латинским утицајем на друге словеснке народе.

Према томе, једино писмо које одражава и одржава културно јединство и континуитет српског народа јест - ћирилица. То није израз неког национализма или „шовинизма.” То је необорива чињеница. Лажна је теорија да је латиница исто толико српска колико и ћирилица. Латиница нема места у српском језику јер нема места у српској историји.

Др. Младен Коста Врањицан