О равноправности писма

Поштовани,

Желим да дигнем глас против све више агресивног и безобзирног насртаја људи који желе да пропагирају ћирилицу а да се при томе не осврћу на демократско начело да не могу да намећу своју вољу другима.

Српски језик има два РАВНОПРАВНА писма: ћирилицу и латиницу. Како ствари сада стоје, све је више људи који користе латиницу а на уштрб цирилице. То је садашње стање ствари у српском језику. Ко је крив (ако је ико уопште крив) ја не знам. Можда само време чини своје. Ако српски језик има два равноправна писма, одакле онда право људима који користе ћирилицу да намећу другима коришцење ћирилице.
У последње време у многим новинама и телевизијским емисијама све је више и више порука разних појединаца или друштава тзв. заштитника ћирилице и српског језика (а то су као по правилу пензионери по 75 година који немају паметнија посла) који поручују да је „крајње време” да се (насилно) наметне коришћење ћирилице јер, ето она полако нестаје из српског језика. Њихова доконост иде дотле да они док се шетају улицом броје колико имена радњи је исписано латиницом а колико ћирилицом па те податке шаљу новинама или ТВ станицама као доказ да треба нешто урадити да се заштити ћирилица. На страну то што је у Војводини и Београду још и има мало латинице а што више идемо јужније, то ћемо приметити да невероватно расте проценат коришћења ћирилице а на уштрб латинице. У понеким руралним местима се искључиво користи ћирилица. Но ни то не помаже; „ћирилизатори” захтевају да све буде исписано ћирилицом. На перфидан начин протурају лаж да је онај који пише ћирилицом већи Србин од онога који пише латиницом. Опомињу да се замислите крши закон о службеној употреби језика и писма који наиме намеће ћирилицу као званично писмо у држави.
На страну што је по мом мишљењу тај закон неправичан јер намеће безразложно један начин писања језика који има два равноправна писма. Да којим случајем српски језик има само једно писмо то би потпуно било у реду. Али потпуно се заборавља (да ли намерно или случајно) да српски језик има два писма: ћирилицу и латиницу. Како онда може да се једно од њих проглашава за боље или чак за национално писмо и наредјује да се држава мора служити њиме а друго се спутава?

Нећу да уопште улазим у полемику око тога да ли је ћирилица „српскије” писмо од латинице или је то писмо којим се служе уз Србе и многи други народи укључујући Русе, Украјинце, Белорусе, Бугаре, Македонце... На страну и чињеница да су ћирилицу „изумели” Ћирило и Методије, инаце Грци из Солуна. Или податак да је у средњевековној Србији (тачније у Македонији) била коришћена глагољица чији је творац Константин-Кирил (863. године), и то знатно раније него ћирилица, све до XИ-XИИ века када је замењује ћирилица. Хрвати су користили глагољицу много дуже а чак је њихова прва књига била штампана на глагољици. У ствари прво словенско писмо је управо глагољица! Питам се због чега онда разни „велики Срби” (а то су они којима су пуна уста србовања, православља, ћирилице, опанака и шајкача а који никада ништа нису заиста учинили за Србију!) сматрају да је ћирилица та која заслужује да буде на трону српског језика када је она само једно од писама којима се пише српски језик (или писао, пошто се српски језик писао и глагољицом али и арапским писмом понегде у Босни). Данас модеран српски језик има два писма а не само једно. Зар имати два писма: ћирилицу и латиницу није нешто што даје нашем језику, српском језику посебно обележје и лепоту?
Замислите да се донесе закон који намеће писање левом руком а да образложење буде да је писање левом руком угрожено јер има свега 10-20% леворуких људи те је неопходна заштита. Како би се онда дешњаци осећали? Да ли је то правично? Наравно да не. Из истог разлога није ни правично наметати ћирилицу јер је избор писама слободан и јер су оба писма равноправна.

Читам предлоге „заштитника” српког језика и писма: „да се таксе за оне које истичу знак своје фирме исписан латиницом повећају а за оне које истичу ћирилицом смање”, „да се производи на тржишту искључиво пишу ћирилицом”, „да се у школама смањи учење латинице а повећа учење ћирилице као Ћнашег националног писмаЛ”, „да се утиче на Billa Gates-а (Бил Гејтс) да се прави Windдоws на ћирилици”, „да се новине које излазе на латиници спамују (да им се шаљу хиљаде и хиљаде е-маилова) са циљем да промене писмо на којем издају новине”, „да се оснују Ћгрупе за притисакЛ које ће притиснути градске, општинске органе као и министарства и Владу Србије да дају финансијске олакшице медијима и појединцима који издају новине, књиге или имају ТВ станице а пишу ћирилицом” и тако даље.
Ти људи као да нису свесни да је и латиница наше писмо. Како они могу да смање таксе онима који користе ћирилицу. Па то би било потпуно неуставно и неправедно. Како могу да кажу да је ћирилица „наше национално писмо”. Ја тврдим да је и латиница наше национално писмо, али не у оном смислу који су имали на уму „ћирилизатори”. У ствари, оно што су они мислили кад кажу „наше национално писмо” могу да кажу они народи који имају јединствено писмо на свету као на пример Грци, Јевреји, Грузини, Јермени, Кинези, Јапанци, Кореанци, Тајландјани, Индуси, Арапи итд. Они имају писма којим се само они служе и нико други. То су права национална писма! Арапским писмом се поред Арапа служе и многи други народи али се ипак мора признати да је арапско писмо национално писмо Арапа (арапског народа). А ћирилицом се служе поред Срба још и многи други народи: Бугари, Македонци, Украјинци, Белоруси, Руси као и неки народи из бившег Совјетског Савеза. Некада су се ћирилицом служили и Румуни па су почетком деветнаестог века прешли на латиницу. Ћирилицу нисмо нити ми измислили нити смо ми искључиви корисници тог писма па да онда може рећи како је она „наше национално писмо”. Дакле, ћирилица не може никако да буде „наше национално писмо” него може једино да буде једно од писмама којим се служи српски језик. И оба писма, ћирилица и латиница су наша национална писма у смислу да су оба у употреби истовремено и да су оба равноправна. Аналогно логиком „чирилизатора” би онда Руси (или други народи који се служе ћирилицом) могли да кажу да је ћирилица њихово национално писмо. И онда би испало да се ми служимо руским националним писмом. (с тим да су Руси примили ћирилицу од Срба - прим. РТ)

Ти разни „ћирилизатори” често наводе пример Француске и њених закона о очувању француског језика и погрешно тумаче и примењују на наш случај. Ето, тврде они, Француска је донела законе који чувају француски језик а ми не можемо да донесемо закон којим би се чувала ћирилица. А поента је у томе да француски језик (као и многи језици на свету) пате од тзв. англизације тј. од убацивања многих речи из енглеског језика (позајмљенице). Тврдим, да којим случајем француски језик има два писма, Француска би оба писма заштитила! А не би, као код нас, постојали људи који хоће да насилно протерају једно од два равноправна писма.

У српском језику постоје два равноправна писма а они то намерно прећуткују. Као да у српком језику постоји само ћирилица а латиница је ето дошла од Хрвата па је треба протерати из српског језика! Није латиница дошла од Хрвата него смо је ми Срби прихватили као своју. Нико је није нама наметнуо. И нико није за то крив. То је једноставно природан след ствари. Сетите се Ђуре Даничића. Па и он је допринео реформи наше латинице пре 150 година. Управо је он измислио слово „ђ”. А Ђура Даничић није Хрват него Србин.

Ако је нешто равноправно онда се не може наметати једно решење а друго спутавати друго. Једино правично решење је прогласити Уставом и законом о званичној употреби језика и писма да је у службеној употреби у Србији српски језик и оба писма равноправно. Свако друго решење би било наметање једног решења и по мом мишљењу потпуно неправично и незаконито.

Замислите да друга страна почне да агресивно насрће на ћирилицу и да захтева да се она протера из српског језика и уопште из свакодневног коришћења. То не би било у реду, зар не? Али зато је свакако у реду да се за једино исправно проглашава једно од два равноправна писма у нашем језику.

Због тога предлажем да „ћирилизатори” дигну руке од ћоравог посла наметања силом нечега сто се НЕ МОЖЕ наметати. А то је слободна воља појединца да одлучи којим ће писмом писати и да тим писмом пише. Нека они пису ћирилицом. Нека пусте на миру оне који пишу латиницом као што они пуштају на миру њих. Нека пусте да време учини своје. Без наметања. Без силе. Као што мени не смета ако неко пише ћирилицом тако и њима не треба да смета ако неко пише латиницом.

Предлажем да се пропише законом и Уставом да српски језик има два РАВНОПРАВНА писма и да је коришћење оба писма слободно и равноправно. Такодје предлажем да се промени одредба у Закону о службеној употреби језика и писма која неправично избацује из равноправности једно писмо (латиницу) које је равноправно са другим. Предлажем да се и у будућој држави Србији и њеном Уставу, као и у Уставној Повељи будуће заједничке државе Србије и Црне Горе пропише да је у службеној употреби српски језик и оба писма равноправно и слободно. И на крају предлажем да се заиста спроведе равноправност ћирилице и латинице и да и национална телевизија али и остале телевизије имају емисије које ће бити исписане на латиници и да се то уреди законом тј. да их закон промора да имају емисије исписане и латиницом. Личне карте, пасоше, возачке дозволе и остала документа би такође требало исписивати и на латиници уз ћирилицу али и на енглеском језику. Табле са именима улица, институција, општина, банки, музеја, судова и осталих државних зграда би уз ћирилицу такође требало обележити не само српском латиницом већ и енглеским језиком како би постали део цивилизованог света.

Срђан Марковић