Можемо ли да имамо бољу Србију?

Одговор на чланак Михаила Митровића, објављен у Архитектури.

Већ дуже време покушавам да напишем одговор на Вашу жалопојку над сопственим неуспехом под насловом “Критеријуми - заобиђена караула ка звездама”. Но, имао сам паметнија посла у претходних пар седмица (радили смо врло озбиљну анализу нацрта закона о планирању и изградњи који нам потура Демократска странка у циљу монополизације станоградње и даљег рушења архитектонске струке), али ево, дође време и за одговор:

Ви свакако имате право да ствари гледате на начин на који их гледате, али то имају и остале колеге. И морам признати да сам поносан што је у том жирију било више људи који се нису сложили са Вама, јер зло би било да јесу. Не знам и не могу да схватим шта то промовише Мећавник, па да то завређује било какву награду? Из свега што смо у последње време могли да видимо, тај Мећавник пре свега симболизује (па самим тим и промовише) потпуно безакоње, отимачину и пљачку, да не идемо даље (ако Вас занима то “даље”, погледајте нпр. ово). Такође, тај исти Мећавник не доноси никакав нови концепт (то је све већ давно виђено, нпр. у Сирогојну), не доноси никаква нова решења и никакав напредак - нешто се не сећам да је Дизниленд добио било какву награду за архитектуру, па не видим ни што би је добио овај Кустенленд (илити Кустендорф), рајско место за поклонике лика и дела г. Кустурице.

Кад би ме неко питао где је то у Србији мека кича и неукуса, где се то на најплићи могући начин и даље промовишу идеје које су ову државу довеле на најниже гране од њеног постанка, лако бих му одговорио: у Мећавнику. Зашто је то кич? Зато што је и Дизниленд кич, зато што су и Кустини филмови кич, зато што су и његова масна фризура и опонашање Че Геваре кич, али пре свега зато што је Мећавник управо оно против чега Куста каже да се бори - сублимација која се најбоље може описати речима: “Како мали Ђокица замишља народно неимарство”. Слика створена да просечном америчком туристи покаже како изгледа домородачка Србија.

Управо зато се Куста толико труди да се руга том Холивуду у коме није успео, јер ни сам не производи ништа друго осим кича (и то много јефтинијег од холивудског), па верујући да ће, уколико осуди туђи кич, његов сопствени постати уметност, уместо филма “Умри мушки” сахрањује здрав разум. Нема у кичу ничег лошег - свако има право да се опусти у кичу и мало исправи вијуге - али ту нема ни места за архитектонске награде.

Свака част том жирију у Бриселу, али ако је ово Кустуричино кич-село алтернативна архитектура, онда сам ја Јосип Броз. Кустуричин Мећавник управо и јесте најглупљи глобалистички производ - настао да би био део тог глобалног мозаика који би требало да представља Србију, те да користећи благодети глобализиције, од бројних путника намерника пуни џепове своме власнику.

Ако се г. Кустурица толико супротставља савременом начину живота, што се онда не супротстави и мрском највећем симболу глобализиције - новцу, него се чак и људима који пролазе поред тог “чуда” ни кривима, ни дужнима, наплаћује друмарина, као у доба турскога царства.

У тој његовој караули печате се само пасоши за пут у бесмисао, лош хумор и плитку иронију. Звезде су, ипак, далеко.

Пре шест година је у Србији стао сат. Не изговарам ово као патетичну метафору, већ овиме описујем једно стравично уверење да од онда у Србији време иде уназад. Ми данас гледамо како руководство ДС-а дели власт са СПС-ом уз изговор да тако мора, јер би неке друге комбинације биле још горе. Али ако већ тако мора, зашто онда у том морању има толико топлине, срдачности, разумевања и љубави, зашто су “одједном” толико исти?

Ако већ тако мора, зар не би било нормално да се и у том “неприродном браку” види његова неприродност? Зар не би било нормално да, без обзира на неминовност коалиције, макар некад од ДС чујемо неку реч осуде за поступке СПС-а?

Овако, делује да са убицама Зорана Ђинђића најбоље сарађују људи из врха странке коју је водио…

Баш читам вести како наши врли “експерти” Динкић, Ђелић и другари планирају да нас задуже за 2.000.000.000 евра, што изађе 200 евра по глави становника. Ја нећу да се ова држава задужи у своје име, а на рачун моје породице за 1.000 евра + камата! НЕЋУ ДА СЕ ВРАТИ ВРЕМЕ КАО ПОСЛЕ ТИТА, НЕЋУ ОПЕТ БОНОВЕ КАО ОСАМДЕСЕТИХ, КАО 1993!!!

НЕЋУ ДА МОЈА ДЕЦА БУДУ ДУЖНИЧКО РОБЉЕ, ЈЕР СУ НЕРАДНИЦИ УЗИМАЛИ КРЕДИТЕ ДА ИЗДРЖАВАЈУ НЕРАДНИКЕ!

Нема овај запис никакве везе са Мирком и Славком, него ми је овај наслов прво што ми је пало на памет, а да је везано за метке и бесмислице. А све то због невероватно бесмислене вести где наводно “албански терористи прете атентатом Вуку Јеремићу”. Стварно невероватна прича за малоумне, јер Вук Јеремић упорно ради против интереса Србије, где год се појави примају га како и доликује (као класичног дебила из разреда коме су читавог живота сви лупали клемпе), а такав министар сполних послова може само да користи Албанцима, а не нама. Уосталом, чим се у Србији прича да је неко на мети атентатора, од та посла нема ништа, а ако се не помиње или негира опасност, онда се треба забринути (сетимо се пок. Ђинђића и Стамболића или Вука Драшковића).
А то ме подсети и на причу како је оног дана кад је Премијер мучки убијен, протурена и вест како је покушан и атентат на Бориса Тадића, па је вест после просто испарила. Већ се тада могло видети ко ће се од Премијерове смрти најбоље овајдити…

Трагом вести:

Stručnjaci Instituta za tržišna istraživanja kažu da je privreda Srbije već ušla u recesiju i da ove godine ne treba računati na rast bruto domaćeg proizvoda.

Драги моји стручњаци, доста Вам је требало да приметите оно што види свако ко има било какву приватну фирму. Србија не да је у кризи, него ће нас криза потпуно развалити. Нико никоме ништа не плаћа. Ликвидност привреде је толико ниска да је страшно и поменути ту чињеницу. Већина фирми које ја знам и са којима сарађујем кубури са новцем. Буџетска наплата још увек некако иде, али сам уверен да ће људи ускоро морати да бирају између плата и доприноса и пореза, а онда ће изабрати плате.

Постоје људи који кажу: “Ми смо и раније били у кризи, па ништа”, или “Ми нисмо ни излазили из кризе”, али, постоји врло велика разлика између ове кризе и оне коју смо прошли деведесетих: тада смо у кризу ушли са државом и привредом које су биле богате, па је имало шта да се троши, крчми и штрпка. Криза је била само код нас и могло се очекивати да ћемо моћи да кренемо из ње уз помоћ новца споља.

Данас улазимо у кризу са привредом која је и иначе била на стакленим ногама, а око нас је криза у пуном замаху. Не можемо очекивати ништа са стране, а чак су и традиционални гастарбајтерски извори пресушили. Има ли добрих вести? Бојим се да нема.

Дакле, један имбецил претуче некога у САД, онда побегне одатле како би избегао суочење с правдом, при том изазове међународни скандал који пољуља ионако килаве односе САД и Србије; против истог се покрене потерница Интерпола (чији смо члан), а онда тог човека водају ко мечку по скупштини Србије и на крају се из буџета у који ја издвајам преко 70% зараде своје фирме исплати 1.000.000 долара на име одштете за то што је та бараба урадила.

У исто време, у овој истој земљи, та иста влада (а ни нека друга претходна, колико се сећам) ни динар не одваја за десетине несрећних и болесних људи за које је неопходно лечење у иностранству, а при том су суме потребне за такве захвате барем 50-100 пута мање од ове потребне да би се мамин и татин синчић Ковачевић поштедео суочења са правдом и последицама свог понашања. Ако је икако могуће мерити људске животе и судбине, ја захтевам да се један обесни, неваспитани, насилни и кукавички (да, пизда је у питању) човек испоручи коме год треба, а да се тај милион употреби не би ли се излечило 50-100 наших сународника. То је поштено. А онај који је мислио да има право да заводи ред и спроводи правду у туђој земљи, нека оде лепо тамо (не морамо га испоручити, можемо га ставити на било који авион за иностранство, већ ће га неко други ухапсити) и нека се једном за свагда научи како изгледају ред и закон.

Позивам све читаоце овога текста да свој протест пошаљу председнику српске владе.

Сматрам да би посланици Скупштине србије након оне кретенске изјаве о Расиму Љајићу, требало Вељи Илићу да коначно скину посланички имунитет и да га пошаљу на испитивање, мало електро-шокова и остале третмане за умно поремећене. А ако ни лудница не помогне, можда помогне затвор. А све вас који гајите некакве илузије о лику и делу бившег министра капиталца, позивам да прочитате овај чланак.

Срамота је да српска полиција која зна где ђаво спава не зна ко стоји иза рушења сајта Пешчаника! То ме подсећа на причу да полиција нпр. не зна ко су дилери дроге у мом граду, а то знају сви грађани.

Нудим Пешчанику место на мом серверу, ја плаћам све трошкове, ништа не тражим за узврат. И позивам све људе који ово читају да понуде то исто. Хајде да нађемо 1000 сервера за Пешчаник!

Завртање славина за гас, које је требало да буде симболично руско завртање ушију Украјинцима, довело је до потпуног нестанка гаса у Србији. На нашу срећу, несташица није дуго трајала, јер су се на нас убоге и смрзнуте сажалили Немци и Мађари, наши „традиционални непријатељи“, те нам продали гас из својих резерви.

Поводом овог скандала, наше власти оличене у председнику државе и разним министрима, те директорима јавних предузећа, давале су опречне изјаве – те гаса неће бити, те биће га, те тамо, те ‘вамо; али на крају испаде да смо гас добили само захваљујући „везама, способности и памети наших политичара, који су омогућили да од свих земаља у региону само Србија добије гас“.

Међутим, када се ова изјава преведе са „српског“ који користе наши политичари на српски којим се служи обичан народ, долази се до следећег текста:

„У Европи су једино Србија, Хрватска и Босна остале без гаса јер су њихова неспособна политичка руководства пропустила да преко лета припреме складишта, да их напуне и опреме за ванредне случајеве, какав је управо овај. Стога гас никоме сем нас није ни био потребан, јер су га већ имали. И да није било памети у комшилуку (и у мрској Немачкој), сад бисмо се смрзавали благодарећи браћи Русима и нашој садашњој влади (ДС+СПС+Г17), али и оној претходној (ДСС+НС+ДС+Г17).“

Просто и једноставно: у Србији нема памети међу онима које је народ изабрао, јер народ у Србији не бира према памети, него према шареним лажама које се пред изборе обећавају, у Србији народ верује у клевете и оговарања, а не верује својим очима; у Србији је важније Косово него сама Србија. И да нам главе нису изнад облака, вероватно би требало да буду у песку, као нојевске.

Да је ово крај невољама, било би добро, али су наши „поштени“ политичари продали већински удео у НИС-у Русима, тако да од њихове будуће воље зависи да ли ћемо и идућег лета имати спремно и пуно складиште гаса у Банатским Дворима, или ћемо опет куповати и плаћати гас кад је најскупљи и када га врло лако може нестати – у сред зиме. А како Руси сада и увозе гас и производе га, дефинитивно немају разлога да нам га продају по јефтинијој летњој тарифи тако што ће пунити наше складиште. Уз Банатске Дворе смо Русима продали (тачније: поклонили) и све остало што је припадало НИС-у: бројне пословне зграде, нафтне бушотине у Војводини и Анголи, рафинерије, земљиште, складишта за гориво, скоро 500 бензинских станица (а једна кошта око милион евра, што ће рећи да смо им све наведено и ненаведено дали само за њихову вредност).

Али, није најстрашније што смо им све ово практично поклонили, најстрашније је оно остало што пише у том чувеном споразуму са Русима, који је написан по старом бугарском моделу – што кажу браћа Бугари: „ми Русима дајемо ружино уље, а они нам узимају пшеницу“. Тако им ми дајемо НИС, а они нам узимају све остало, јер је по споразуму НИС заштићен к‘о босански медвед: нема одговорност за еколошке инциденте према законима Србије, остаје до даљег монополиста у увозу гаса, нафте и нафтних деривата, нема обавезу да акционарима исплати добит (чиме акције које остају нама фактички постају потпуно безвредне), а чувени „Јужни ток“ у који се куну наши политиканти само је у фази израде студије изводљивости. Што ће рећи, ако студија покаже да је неоправдан, нема ништа од њега. А знајући „браћу“ Русе, тако ће и бити.

Дакле, продали смо читаву енергетску самосталност Србије за нешто ситнине (Русима је обећана и ЕДБ), за подршку нашој имбецилној политици око Косова (а и то ће трајати кратко), али смо уз то подровали и своју европску будућност – у Европи нема места за овакве „комбинације“ и монопол. Уместо да се, научени историјом, манемо и Руса и Амера, него да гледамо у се и у своје кљусе, тј. у оно где природно треба да припаднемо – а то је Европска Унија, ми и даље бијемо главом у зид. Уместо да постанемо део Европе, да отворимо своје тржиште и границе за извоз и увоз, ми се и даље заносимо ониме што је прошло и што се вратити неће, дајући за то и оно мало што нам је остало.

Господин Драган Станисављевић је послао прилог под насловом “Пут од текста у Word-у или Writer-у до зидне апликације”, где се објашњавају неке занимљиве технике обраде текста и слика. Ако вас то занима, можете га погледати са ове странице.