Можемо ли да имамо бољу Србију?

1. Зато што је већина оних који су богати духом сиромашна, а већина оних који су богати сиромашна духом.
2. Зато што је Инжењерска комора Србије изједначила архитекте и грађевинске инжењере, избрисавши јасну границу у подели посла која треба да постоји због јасне разлике у таленту и школовању једних и других.
3. Зато што министар надлежан за грађевинарство промовише дељење бесплатних типских пројеката, супротно закону, уместо да промовише квалитетне пројекте који производе јефтину, а добру архитектуру.
4. Зато што већина људи у Србији мисли да уме да пројектује, а да су архитекти ту само да им обезбеде некакве папире.
5. Зато што архитекти у Србији верују да ће неко други да се избори за њихов статус у друштву.
6. Зато што Инжењерска комора Србије постоји већ читаву деценију, а не успева да направи применљив ценовник.
7. Зато што закон дозвољава и промовише тезгарење, сиву економију и фалсификовање пројеката помоћу лиценци које су везане за појединце, а не за архитектонске бирое чији власници могу бити само архитекти.

Share on Facebook

6. маја ћемо имати прилику да покажемо своје “задовољство” политичком понудом у Србији. Ја ћу поништити свој листић. Неко ће можда рећи да је то глупо, можда незрело, можда неодговорно, али за мене је то тренутно једини могући избор.

Време је да сви ми, незадовољни овом државом, то незадовољство покажемо на један миран начин. Да се пребројимо, макар зато да видимо колико нас има.

А после, видећемо. Ничија није горела до зоре.

Share on Facebook

Зрео за оставку! Зрео за робију? О.Д. о реституцији.

Ево мог предлога за закон:
Сва одузета имовина се мора вратити у “натури”, тј. у одузетом стању, ако је могуће. Ако је држава некоме у међувремену продала ту имовину, дужна је да имовину врати наследницима, а да купцу врати исту ону суму коју је за имовину платио држави. Уколико је купац или корисник у међувремену уложио неки новац у имовину, сматраће се да је то улагање било инветиционо одржавање и као такво неће се надокнађивати садашњем купцу/кориснику.
Уколико је садашњи купац/корисник имовину која треба да се врати уништио или обезвредио, дужан је да штету надокнади наследнику/првобитном власнику.

Јел може боље и простије од овога?

Share on Facebook

Доношењем садашњег закона о планирању и изградњи, започео је трећи „талас” легализације постпетооктобарске Србије. Подсећања ради, први талас је кренуо 2003, а наставио се другим таласом када је продужен рок за пријаву нелегално изграђених грађевина (закон воли да каже: објеката). Први рок је требало да уведе у ред и озакони небројене грађевине већином саграђене у Милошевићево доба, јер је пре тога углавном закон поштован; експлозија противзаконите (нелегалне) градње поклопила се са урушавањем српске државе под Милошевићем. Како је велик број грађана пропустио прилику да се пријави и у првом и у другом року, а како су у међувремену изграђене и бројне нове нелегалне грађевине (због чега, за дивно чудо, никоме није фалила ни длака с главе, иако је законом из 2003. било предвиђено да је дивља градња кривично дело за које се има ићи у затвор), законодавци су у предлог новог закона поново увели легализацију.
Стручна јавност је још у расправи о нацрту закона указивала на проблеме које ће оваква, трећа легализација донети, а стручни тим ЛДП за рад на овом закону (чији сам члан био и ја) сачинио је обимне предлоге за измену његовог радног текста, не би ли се коначно добио закон који би био примењив, праведан и добар; но, за све то није било слуха – нећу нагађати због чега. Пре свега, поучени искуствима претходне две легализације (бројаћемо само легализације од после петог октобра, јер их је било и пре тога), као људи који су се тиме бавили у оквиру својих послова, препознали смо проблеме који су довели до пропасти претходних покушаја легализације, те смо хтели да нови закон поштедимо истих грешака. Такође, хтели смо да коначно направимо разлику – али и рез, да одредимо један тренутак у коме ће почети поштовање закона, тренутак у коме ће, макар у грађевинарству и у односу према власништву над земљиштем, Србија коначно постати ДРЖАВА.
Дакле, концептуално гледано, сматрали смо да легализација као тема не треба да буде део закона о планирању и изградњи, већ треба да постоји као засебан закон, што би се правним језиком рекло „леx специалис” – пре свега зато што закон треба да грађанима пружи јасну слику о томе шта може, а шта не може да се ради, а те слике нема ако исти закон треба да се бави и легалном и нелегалном градњом (која је била преседан који се више не сме поновити). Такође, поучени претходним искуством, сматрали смо да пријава нелегалних грађевина не сме бити орочена. Уместо тога, предложили смо да се искористи неки од сателитских снимака Србије у високој резолуцији начињен у времену између доношења закона из 2003. и овог новог закона, те да се оно што се на снимку види може легализовати кад год се то власнику прохте, а да се оно чега на том снимку нема не може легализовати никада, тј. да се мора срушити, а да се дивљи градитељ мора казнити по закону из 2003, те да се свака нова дивља градња одмах спречава, руши и најстроже кажњава. Тражили смо и да се сви грађевински инспектори у чијим је реонима рада било дивље градње после 2003. отпусте и да им се забрани даљи рад у државној служби. Уз све ово, предложили смо и то да се законом одреди накнада за уређење грађевинског земљишта за противзаконито саграђене грађевине, тако да мора бити најмање иста као и она за нове грађевине за које грађани траже дозволу (или већа, уколико су противзаконитом градњом проузроковани већи трошкови уређења ГГЗ) – јер пред законом сви морају бити исти; закон не сме награђивати оне који су у прошлости кршили закон, а истовремено кажњавати оне који су га поштовали.
Даље, један од кључних проблема приликом већине легализација је проблем нерешеног власништва над земљиштем. Стручни тим ЛДП је предлагао да се проблематика грађевинског земљишта (што је, пре свега, правно питање) издвоји из овог закона у посебан закон, или да се припоји закону о пољопривредном земљишту, чиме би се добио јединствен закон о земљишту; тиме би се већина проблема који су настали у време социјализма (када се овоме није посвећивала потребна пажња, јер се питање власништва није сматрало нарочито важним) решила на брз и, за грађане, једноставан и јефтин начин. Предлози су, да поједноставим, били засновани на следећем: прво би требало донети закон о реституцији и извршити га, чиме би се исправила историјска неправда учињена након ИИ светског рата, а држава Србија коначно добила један од темеља државности – неприкосновеност приватног власништва; друго, требало би увести право „државине” и на грађевинском земљишту, а то право увести и за земљиште у државној својини, чиме би се свима онима који користе туђе земљиште више од 20 година (па макар и државно), а да у том раздобљу није поднета примедба власника, омогућило стицање права власништва над истим. Технички детаљи (премер заузетог земљишта итд.) могли би бити уређени преко поменутих сателитских или ранијих аерофото снимака, на пример. Уз ово, требало је извести аутоматску промену права коришћења у право власништва у свим случајевима где су корисник и претходни власник исти (а што је било лако утврдити), јер је право власништва такође било аутоматски одузето и претворено у право коришћења Милошевићевим законом. Ово је требало урадити без икакве накнаде, поготово што је без накнаде и одузето. Са ова три корака били би решени скоро сви проблеми везани за питање власништва над земљиштем, а поступци легализације и укњижбе (који је често такође немогуће спровести) били би олакшани и убрзани.
Што се тиче пројектне документације потребне за легализацију, она би морала да буде поједностављена и морала би да пружи доказ о стварном стању (дакле, фотографије и основе свих етажа), али само у оној мери у којој је то могуће и неопходно – потпуна је идиотарија тражити да пројекат изведеног објекта садржи нпр. основу темеља, јер нико жив не може да каже како изгледају темељи који су испод земље у тренутку када је зграда завшена, као што је и потпуно непотребно да такав пројекат садржи пројекте инсталација – јер је у већини случајева немогуће и превише скупо радити такав пројекат, или немогуће утврдити куда су инсталације заиста постављене и шта је заиста уграђено. Такође је непотребно правити пројекте који садрже анализе конструкције, када већ закон налаже да се за ове грађевине у поседовни лист упиште да „република Србија не сноси одговорност за стабилност објекта” или тако нешто. А зашто стручњацима који раде на легализацији није остављено право да процене да ли они сматрају да је грађевина стабилна или није? И шта то, уопште, значи да држава гарантује за стабилност? Ваљда за стабилност може гарантовати само пројектант.
Једна од најглупљих одредби закона и подзаконских аката је захтев да се свака противзаконито грађена зграда мора документовати са 4 фотографије. Законодавци очигледно нису имали појма о томе да постоје зграде које имају 1, 2 или 3 фасаде, али и оне које их имају 5, 6 или више (односно, да се могу сагледати у целости само са више од 4 фотографије). И о овоме смо писали у коментару нацрта закона где смо тражили да се тражи „онолико фотографија колико је потребно да се прикаже зграда у целости”, али није имао ко да нас саслуша.
Уз све ово, не само да они који су градили по закону нису барем равноправни са онима који су га кршили, већ се и међу овим другима прави подела: они који су градили без икакве дозволе могу да прођу са некаквим елаборатом (скраћен поступак), док они који су бар мало поштовали закон (дакле имали неку дозволу, па одступили), морају да приложе знатно скупљи „пројекат изведеног објекта”. Стварно невероватно. Уз ове три групе, постоји и четврта, група оних који су по ранијим законима имали дозволе за тзв. „привремене објекте”. Ти људи су углавном плаћали пуну цену опремања ГГЗ, добијали временски орочене дозволе (често продужаване), да би законом из 2003. та врста градње (привремена) била потпуно укинута. И уместо да је тада дата могућност свим власницима таквих зграда да их укњиже као трајне уколико не угрожавају извршење урбанистичких планова, ми данас имамо ситуацију да се те зграде пријављују за легализацију. А уз ово, и неке рецидиве претходних законских одредби, нпр. о томе шта је „трајна градња од тврдог материјала” и сличне глупости, чиме се неким грађанима онемогућава легализација зграда које поседују, а које, свакако стоје, функционишу и користе се, а за исте је плаћена накнада за уређење и градњу. Гледано из угла савремених архитектонских достигнућа, свака градња која има темељ је трајна, па макар била и од пластичне фолије – али то нашим „стручњацима”, којима и даље мозак не допире даље од цигле, никада неће бити јасно.
Након овога, ваљда је очигледно да тврдње министра Дулића о томе како су за никакав учинак у легализацији највише криви архитекти који своје пројекте баснословно наплаћују чиста политичка демагогија (из личног искуства знам да је наплата ових пројеката врло бедна, а да се озбиљно наплаћују само пројекти изведеног стања за пословне објекте, који су у форми и нивоу обраде главно пројекта, те толико морају и коштати, а што је опет законодавац прописао, а не архитекти), да не користим неки увредљивији опис. За спорост је пре свега крив лош закон, тј. они који су га писали, а због тога би министар морао поднети оставку. Није да му нисмо рекли на време, проблем је у томе што није хтео да слуша. И сад, пошто последице његових грешака сносимо ми остали, требало би да неку последицу сноси и он.
Архитектура је као хирургија. Наше окружење је живо биће и сваки рез који се на њему направи може бити лек, али може бити и болест. И као што никад не бих пустио колегу архитекту да ме оперише, не бих пустио ни хирурга или ортопеда да се бави архитектуром и урбанизмом. На част вам, господине Дулићу.

Share on Facebook

Александер Хамилтон (Alexander Hamilton): „Кад су истински интереси народа супротни његовим жељама, дужност је свих оних којима је он поверио старање о тим интересима да се супроставе заблуди чија је он тренутна жртва, да би му дали времена да се разабере и да ствари трезвено размотри. А десило се више него једном да је народ, спасен тако кобних последица сопствених заблуда, дизао споменике људима који су имали ту узвишену храброст да се изложе томе да се народу не свиде само зато да би му корисно служили.“

Share on Facebook

Ја бих за почетак само тражио истинску независност и лустрацију судства (ако треба, да све НОВЕ судије изаберемо), потпуно одвајање политике од судства. То ће бити први и најважнији корак ка препороду Србије.

Share on Facebook

Земљу нисмо наследили од предака, већ позајмили од потомака.

Share on Facebook