Rad na crno i druge priče

July 30th, 2015

Što se tiče rada na crno, naravno da sam protiv toga, ali bih insistirao da država uvede nešto što se zove “donja granica opstanka” i što iznosi oko 1.200 evra za četvoročlanu porodicu mesečno, te da svaku porodicu koja prihoduje manje od toga ne oporezuje porezom na prihod, već da dotira do navedene sume. Za porodice sa više ili manje članova, ovaj iznos proporcionalno promeniti. Sa takvim prihodima nikome nije problem da plati realnu cenu bilo koje usluge opterećenu odgovarajućim dažbinama.

Kad ustanovimo jedan takav mehanizam, onda možemo da počnemo da se bavimo uterivanjem poreza, proverom imovine itd. Kad smo kod provere imovine, neka prvo kažu Aleksandar Vučić i Toma Nikolić odakle im po 250.000 tadašnjih DEM za kupovinu stana u YUBC. U to vreme je AV na TV pričao kako živi kod tašte u garsonjeri, a ja ga svakog jutra kad dolazim u tu zgradu na posao sretao u liftu, kojim je iz svog basnoslovno skupog n-sobnog stana silazio u garažu gde ga je čekao automobil.

Usput, evo jedne teme za moje drugove i drugarice novinare: šta mislite, koliko je novca ukradeno od naše države kroz Kosovo trange-frange gde se vraća PDV, koliko je ukradeno preko pranja novca kroz crkvu koja takođe ne plaća PDV, toliko sve šnajderke, frizerke, poslastičarke, zidari, moleri i keramičari koji rade na crno ne mogu da okrenu narednih 500 godina.

Pitanje za štrumpfove

July 30th, 2015

Zbog čega je ministarka Zorana Mihajlović donela pravilnik o klasifikaciji objekata koji potpuno degradira arhitektonsku struku i baca u blato 150 godina razvoja arhitektonske prakse u Srbiji? Zbog čega je donet pravilnik koji po složenosti izjednačava telefonske govornice, grobnice, ostave za bicikle, kuće površine do 400 m2 i do tri zasebna stana, nadstrešnice do 1.500 m2, skladišta 600 m2, grade bez ikakvog nadzora, bez izvođačkih projekata, bez projekata statike i instalacija, bez kontrole sprovođenja mera energetske efikasnosti i da se istima izdaju odobrenja za upotrebu bez ikakve provere izgrađenog? Koliko neko treba da bude neupućen u građevinarstvo da bi izjednačio po složenosti gore navedene objekte? Kakve će biti posledice primene ovog pravilnika i novog zakona i šta ćemo, ako se, ne daj bože, ponovo dogodi neki zemljotres kao onaj u Kraljevu?

Де-градирање (о рушењу горњомилановачког биоскопа)

March 19th, 2015

bioskopGMНекада су град чинили пијаца, општина, суд, затвор, школа и црква. Потом је дошло позориште. Затим биоскоп. О њему је ова прича.
За нас, децу Милановца, у то време је биоскоп био главни прозор у свет. Пре тридесет и кусур година, рачунари су били део научнофантастичних филмова, телевизија је углавном била црно-бела, а једини програм на њој намењен нама почињао је у седам и петнаест увече и завршавао се у пола осам. Наравно, и биоскоп је имао посебне програме за нас децу. Дечији филмови су могли да се гледају викендом у 10 изјутра и ваљда у 2 поподне, а радним данима у пет. Филмови су углавном играли два до три дана, а хитови и свих седам, уз пристојних три до пет година закашњења за светском премијером. Од седам и девет увече биле су пројекције за одрасле. Наравно, не само оних филмова „за одрасле“ (њих су пуштали од 22), већ свих осталих који баш и нису били за децу. Мислим, тадашњу децу.
За најбоље филмове обично није било карата. У Милановцу су радили тапкароши, а онај ко је хтео да ужива, морао је на време да стане у ред. Прво би се продао први ред балкона (балкон је једно време био скупљи), а онда десети ред десно. Тај зато што је био поред излазних врата и ту су могле да се испруже ноге.
Било је тешко ишчекати да се порасте довољно за вечерње пројекције. А онда, када смо једном порасли, чинило се да више нема препрека. Биоскоп је био само наш. У биоскоп смо ишли заједно, у чопорима ловећи прве слике далеких поднебља, прве страхове, љубави и искуства. Клацкали смо се на шкрипутавим дрвеним седиштима, грицкали семенке бундеве и сунцокрета, кикирики и леблебије, кварили зубе лизалицама и бомбонама, заједно се по први пут у животу плашили гледајући филмска чудовишта, ајкуле, вампире и вукодлаке, заједно по први пут у животу гледали свемирске битке, Брус Лија, Супермена, Тарзана и Џона Вејна. Многи од нас су, по први пут у животу, у биоскопу видели свет. И многи од нас у биоскопу први пут су се љубили. Ево, ја на пример. Признајем.
А онда су дошла времена када су у наше стварне животе ушла чудовишта много страшнија од оних биоскопских. И како су људи полако постајали звери, а држава чинила све да им у томе помогне, биоскоп је бивао све празнији. У томе су помагале и видео касете – стизале су нам умазане копије копија које су виделе оригинале и ми смо у њима тражили макар дух времена, ако већ нисмо могли да видимо слику и чујемо тон. А у нашем старом биоскопу слика и тон бејаху све гори и гори, дрвене столице све неудобније, тапацирунг на балкону све одрпанији, а зимске пројекције све хладније. Као да више никоме није било стало до њега. На крају, редовни посетиоци били смо само Пеђа и ја. Гледали смо сваки филм који би дошао у наш биоскоп, праштали прекиде траке, рупе у тону и зиму у сали, али и даље били немоћни да се одупремо тој чаролији која је допирала са платна. Нисмо чак више викали ни „изоштри слику“.
Све док биоскоп није престао да ради.
Онда смо се разишли, свако је отишао на свој факултет, а биоскоп је постао клуб. Баш добар клуб. У „Синеми“ су свирали сви најзначајнији српски бендови деведесетих. Рок, џез, блуз. Место је било старо, али је имало нови живот и то нам је пријало. Док је трајало, а није трајало дуго. Нећу сада да улазим у то зашто је и „Синема“ морала да умре, ако већ биоскоп није могао да живи. Али, није само онај надземни део те митске зграде оставио отисак у нашим душама и сећањима. У подруму је била прва милановачка дискотека, звана „Рупа“. Морам признати да сам био много мали да бих тамо смео да се појавим. Зато сам дочекао њено друго издање. У тој „Рупи 2“ доживео сам неке од најлепших тренутака своје ране младости. Осетио како изгледа бити рок звезда макар на један сат. Слушао неке стварно добре песме уживо. Прославио премијеру прве (и једине) представе у којој сам играо. Заљубио се неколико пута. Прославио 11 година матуре. Мало ли је, све то? Цела једна младост, а нечије можда и две.
А онда сам чуо да ће да га руше. И „Рупу“ са њим. Дао сам безобразно ниску понуду за план детаљне регулације којим бих показао да биоскоп ипак може да остане ту, а да нова улица може да се помери поред њега, и да се уз то направи леп кружни ток са фонтаном у средини. Нисам добио посао, иако је понуда била најбоља. Нико ме није питао ни за идеју, јер овде политичари имају боље идеје него стручњаци. Покушао сам да утичем на све људе за које се надам да би могли да га спасу. И нисам успео.
Јутрос, гледао сам како му скидају кров. Лепи стари ружичасти брод којим смо пловили у разне пустоловине, ускоро ће нестати са лица земље. Срушиће га по налогу неких људи који вероватно никад нису могли да разумеју оно што се у њему збивало.
Уместо да га окрече, препокрију и среде, а онда дају неким новим нараштајима да га арче по својој вољи, као што смо то ми радили, избрисаће га из матрице овог града заједно са његовом подземном душом чије је сводове осликао Чича-Илија, ако не грешим.
Зар није могао да постане центар за младе? Зар није могао да постане музичка школа или центар за алтернативну уметност? Зар није могао да добије статус споменика културе? Зар заиста више никоме, осим нас неколико, до њега није стало?
Ускоро, нестаће и зидови, затим и подрум, а онда ће остати само наша сећања и ретке фотографије. Пар видео снимака. Неке приче. Горчина. И ништа више.
Позориште немамо већ одавно. Кажу да ће нам укинути и суд. У школама је све мање одељења. Какав ће ово бити град кад у њему остану само пијаца, општина и црква?
Збогом, стари пријатељу. Опрости што нисам успео да те спасем.

Објављено у “Таковским новинама”, септембра 2009.

Писмо Чедомиру пред напуштање странке

March 19th, 2015

Ово писмо је било насловљено ЧЈ лично и није требало да буде јавно. Међутим, како је његова секретарица то писмо отворила и његов садржај раширила даље, а то изазвало ЧЈ да покаже на мом примеру ко је “газда у кући”, те како је од тог писма прошло неколико година, мислим да га сада могу објавити:

Драги мој Чедомире,

Већ се данима накањујем да ти напишем ово писмо, али то никако да урадим из разних разлога. Јуче сам завршио кров на својој „олдтајмер“ кући, тако да више нема оправдања за одлагање. Дакле, овако стоје ствари:

Вероватно знаш да сам пре неколико седмица објавио блог на сајту странке и да сам се у њему бавио проблемом реституције. Ако си читао тај блог, вероватно ти је јасно да су моји ставови по том врло важном питању дијаметрално супротни од ставова који су, нажалост и уз помоћ народних посланика ЛДП, остварени као закон. Како никад у животу нисам хтео да радим оно што је против моје савести, тако ће бити и сада. Било би лицемерно да наставим да и даље радим нешто у шта више не верујем: заиста нисам у стању да подржавам странку која подржава поновну пљачку народа у Србији, зарад богаћења једног круга људи који своју моћ и богатство вуку још из времена СКЈ. Можда ти то не видиш тако, можда мислиш да је било важно по сваку цену усвојити закон који је на списку оних који су нам потребни због уласка у ЕУ, али ја другачије гледам на ствари: лош и неправедан закон не треба никада усвојити, без обзира на рокове и разна оправдања која је увек лако и лепо смислити.

Када сам се пре пет година учланио у ЛДП, написао сам у приступници да то радим зато што верујем да ће ЛДП мењати систем у Србији и да неће бити само још једно име на изборном листићу. Такође сам написао да вас молим да ме позовоте ако је то заиста тако, а ако није, да не трошите узалуд моје време. Позвали сте ме и ја сам веровао да сте то урадили знајући моје услове. Због тога се, после пет година посвећеног раду у странци, после прилично времена и новца које сам потрошио на све ово, осећам преварено. Испоставило се, нажалост, да ЛДП ипак јесте још само једно име на гласачком листићу, испоставило се да је читава прича коју причате ипак само прича, а да су дела нешто сасвим друго. Подсетићу те да је захваљујући гласовима ЛДП већ два пута спашена од пада влада Мирка Цветковића, вероватно једна од најгорих у историји Србије. Ту исту владу сте (с правом) критиковали на сва уста, али вам ипак није сметало да је два пута спасите. Први пут сте је спасили усвајајући катастрофалне законе о информисању и планирању и изградњи, други пут усвајајући још катастрофалнији закон о реституцији. Знам да ћеш ти сад да кажеш да није било могуће другачије, да је алтернатива била још гора, да станка није била спремна за нове изборе итд, али ја онда морам да ти кажем ово: искључиво је твоја кривица и кривица врха ЛДП што је то тако, а тиме што сте до сада урадили порушили сте и последњу наду да се у Србији може нешто променити.

Захваљујући вама, Србија је постала земља безнађа.

Имали смо огромну шансу да постанемо странка која ће заиста променити Србију и систем у њој. Та шанса је почела да се губи оног тренутка када сте, зарад добијања власти у Београду, прихватили коалицију са СПС и ДС. Оног тренутка када сте, зарад очувања те власти, спасили владу од пада, тада је продата идеја, тада сте почели да пацификујете странку и, као што ми је то рекао Кенан у покушају да оправда садашњу позицију, тог тренутка сте кренули на пут „деекстремизације“. Тако сте, уместо да останемо једина права алтернатива читавом српском партизму, постигли да смо постали његов део. Точкић у машини.

Хоћу да ти кажем да је већина људи који су дошли у ЛДП, људи који су га подржали, желела да ЛДП буде „странка 6. октобра“. Већина тих људи (укључујући и мене), била је спремна да годинама ради на том циљу, али изгледа да вама који водите странку, до тог циља уопште није стало. Да ли заиста мислиш да ЛДП сада боље стоји него што би стајао да је доследно бранио политику слободе и правде? Наша мисија је била у томе да Србији пружимо право на нови живот. Али, не, ви сте морали да „чувате будуће коалиционе партнере“. Посерем ти се на Бориса Тадића и његов ДС. Србија данас, захваљујући политици коју је водио ЛДП, бира између гробара и шненокле, уместо да и једног и другог смести тамо где им је, заједно са Коштубицом, место: на ђубриште.

Можда нисте имали стрпљења, можда нисте имали знања, можда сте се продали. Ко ће га знати? Искрено, не занима ме више. Знам само да, након тога што сте показали, не могу више да стојим иза вас, јер нисте ни способни ни достојни посла који је требало да вам буде поверен. Покушао сам да се кандидујем за потпредседника странке зато што сам веровао да ћу, макар на тај начин, моћи да утичем на политику ЛДП. Нисам добио право да се кандидујем, јер је већина одбора који су ми обећали подршку добила налог „одозго“ о томе кога треба да подрже. Мене није било на том списку.

Покушао сам у више наврата да издејствујем некакав дијалог између нас који представљамо базу и вас који представљате врх пирамиде, па ни у томе, и поред свих обећања, нисам успео. Тражио сам од Угљеше сајт преко кога бисмо могли без цензуре да разговарамо у оквиру странке, па ни од тога није било ништа. То је добро, јер ми је постало јасно каква је ово организација – војно устројена пирамидална хијерархија у којој ми треба да будемо војници, а ви генерали. Знаш, да ми је било до тога, могао сам се одмах учланити у ДС или СПС и уживати – био бих на власти, не бих био у немилости, да не набрајам даље.

Завршни чин ове фарсе је свакако и Преокрет. Зар ти стварно мислиш да ће то што развлачиш Вука Драшковића и Расима Љајића са собом донети неки квалитет ЛДП-у? Јел то неки нови екуменизам? Зар стварно мислиш да ће људи који су гласали за ЛДП зато што су веровали у нешто што смо им обећавали пре пет година, а то је да ћемо променити Србију, сада гласати јер мисле да и даље радимо исто? Ево, ја нећу. По први пут откако излазим на изборе, не знам више за кога да гласам. По први пут откако сам члан ЛДП, нисам хтео да дођем на Главни одбор, јер да сам дошао, не бих могао да ћутим; да сам почео да причам, испричао бих све ово; а да сам испричао све ово, вероватно би неко рекао да радим за ДБ и да рушим странку. Тако да сам решио да не дођем и да вас оставим да се самозадовољно уљуљкујете у лажи.

Што се тиче мог ангажмана у локалној политици, и даље ћу се бавити тиме. На изборе ћемо изаћи као група грађана и ЛДП, јер не бих могао себи да дозволим да вам пред саме изборе растурим одбор. Након тога, видећемо шта ће бити.

То је ти је мој последњи поклон.

Ранко Томић

у Г. Милановцу

7.11.2011.

Недуго после овог писма, ЧЈ је инсистирао да поднесем оставку на све функције које сам имао у ЛДП, што сам и урадио уз истовремено подношење оставке и на чланство у то странци, тако да ни овај последњи пасус из писма није остварен. ЛДП није успео да пређе цензус на локалним изборима који се помињу у писму.

Odgovor na pismo

March 18th, 2015

Dobio sam danas poziv od izvesne Ivane Nikolić da pristustvujem prezentaciji podzakonskih akata Zakona o planiranju i izgradnji. Evo šta sam joj odgovorio:

“Hvala gospođo Nikolić, ne treba, prenesite moje najdublje izraze gađenja prema gospođi koja će imati tu „čast“ da predstavi tu budalaštinu. Potrebna je ne mala količina neznanja i nadobudnosti da se sastave ovako debilne, nepotrebne, opširne i birokratizovane procedure. Mislio sam da je nemoguće naći gluplje i nesposobnije ljude da napišu zakon o planiranju i izgradnji i osmisle prateće procedure od onih koje je svojevremeno našao g. Velja Ilić, ali ste svakako uspeli da ga u tome prevaziđete.

Da li je zaista jebeno moguće da ste smislili kako npr. „idejno rešenje“ treba da se sastoji od dve sveske, do kojih jedna sadrži nekakvu opštu dokumentaciju, a druga samo idejno rešenje? Zar nije normalno i logično tih dvadesetak stranica povezati zajedno u istu svesku? Da li je zaista jebeno moguće da ste uspeli da jednu toliko jednostavnu stvar, kao što bi trebalo da bude sadržina tehničke dokumentacije, doterate na toliko složen i zapetljan nivo da ja, evo, već dva dana pokušavam da shvatim „šta je pisac hteo da kaže“, gde je i šta je forma X, koji je to njen obavezan sadržaj, šta popuniti i kako? Šta je falilo starom pravilniku? Nije bio dovoljno birokratski „dorečen“? Nisu mogle da se prave zgrade po starim projektima?

Imam utisak da ste za potrebu pisanja ovog pravilnika sakupili ekipu koja bi i kliker uspela da pokvari.

Zar vi stvarno mislite da je pametno praviti idejno rešenje bez ikakvih uslova iz važeče planske dokumentacije, pa takvo idejno rešenje podnositi za nekakve „lokacijske uslove“? Čemu uopšte uslovi kad je idejno rešenje već gotovo? Jeste li vi ikada u svojim posranim životima uradili idejno rešenje za bilo šta, kad ste bili u stanju da napravite ovoliko kretenski propis? Zbog čega uporno ignorišete svako mišljenje koje vam stručnjaci pošalju u tzv. „javnoj raspravi“ i uporno donosite propise koji su glupi, neprimenljivi, birokratizovani i bespotrebni? Da li vam je jasno da je potpuno svejedno šta će da bude u projektu, kad nigde, ali apsolutno nigde (osim na papiru, a zna se šta s takvim papirom može da se uradi), niste obezbedili mehanizam za proveru i poštovanje primene tog projekta na gradilištu?

Nemojte da vas čudi što psujem, besan sam i potresen ovakvim vašim stavovima, muka mi je više od vas poltrona, lezilebovića i parazita koje svi mi plaćamo, a za uzvrat od vas dobijamo samo nepoštovanje, maltretiranje i ponižavanje. Ko će meni da nadoknadi sve ovo vreme i živce koje treba da potrošim da bih pročitao, razumeo i primenio propise koje menjate svako malo, jel vi stvarno mislite da mi, obični smrtnici koji zarađujemo za sebe i svoje porodice stvarno RADEĆI NEŠTO imamo vremena da se time bavimo i da obilazimo vaše idiotske prezentacije? Zar mislite da naši klijenti imaju razumevanja za mesece izgubljenog vremena zbog vaših postupaka?

Zahtevam da mi više ne šaljete ove poruke i da mi se više ne obraćate, muka mi je i od vas, i od vaše ministarke Zorane Mihajlović i njenog šefa Aleksandra Vučića. Kamo sreće da nikad nisam morao ni čuti za svu vas gamad.

Куда је одлетела Мисирка?

April 29th, 2014

Покушао сам да претходних дана уђем у траг чувеној птици из басне о градњи спортске хале Бреза у Горњем Милановцу. Чини се да је Мисирка одлетела у непознатом правцу, а сви чланци на интернету на којима се иста помиње волшебно су нестали. Нигде нема ни овде поменутог чланка са стране 16. Политике од 10.9.2010. Случајно, негде ми је остао скен:

Мисирка, чаробница за милионе

Мисирка, чаробница за милионе

Зна ли ико шта се даље догодило? Да ли је неко кажњен, осуђен, да ли су однекуд враћене паре грађана Горњег Милановца? Или је све почишћено, а у то име адвокат из чланка прешао у екологе?

Diletantizam kao urbanizam – Beograd na vodi | sa “AKADEMIJA ARHITEKTURE SRBIJE”

April 23rd, 2014

Pošto je ovaj odličan, objektivan i stručan tekst kolege Branka Bojovića iz nekog razloga sklonjen sa originalnog sajta, postaviću ga ovde jer ga treba pročitati:

“Najnovija inicijativa oko projekta Beograd na vodi započela je, za javnost, pre skoro dve godine, u vreme pretprošlih izbora. Taj projekat se i danas nalazi u nekoj vrsti poluilegale – o projektu nema kvalifikovanih stručnih informacija. S vremena na vreme pojave se dosta površni novinarski tekstovi sa pohvalama investitorima i panegiricima genijalnom projektantu. Pojavile su se i neke elektronske animacije, kao i slike nekih političara koji sa udivljenjem gledaju ono što ne razumeju. Ali ono što političari ne razumeju, razumeju profesionalni urbanisti, već na prvi pogled. Nekoliko marginalija koje slede govore o onome što se, na prvi pogled, vidi u ponuđenom projektu Beograd na vodi. Nalazim da su to teme za vrlo ozbiljan stručni razgovor.
1. Kontekst. Savski amfiteatar se prostire od Gospodraske mehane do Kosančićevog venca i obuhvata levu i desnu stranu Save koje treba integrisati. Projektom Beograd na vodi obuhvaćen je mali deo Savskog amfiteatra, koji se tretira autonomno kao fragment ukupnog prostora Amfiteatra, što nije dobro. Iz ponuđenog rešenja vidi se da se zadržava Zarićev (tramvajski) most, da se ne planira most u Nemanjinoj ulici. Predstava okolnog prostora je netačna, jer nije „podignuta“ iz geodetske podloge pa sadrži netačne gabarite, odnosno volumene objekata, što otežava orijentaciju u prostoru.
2. Reka. Sava je međunarodni plovni put kome se mora obezbediti minimalna širina od 120 m između stubova planiranih mostova i najmanje 12 m visine mosta iznad novoa velike vode. Širina Save u zoni Savskog amfiteatra je oko 200 m. Zbog krivine reke matica je bliža desnoj obali, koja je vekovima izložena bočnoj fluvijalnoj eroziji. Dublji deo korita je bliži desnoj obali reke. Neke od intervencija u okviru projekta Beograd na vodi bitno menjaju karakter toka reke, što će imati značajan uticaj na njeno korišćenje.
3. Mostovi. Planirani pešački most postavljen je nisko iznad vode sa mnogo stubova, odnosno lukova malog raspona. Ovakva koncepcija mosta ukida Savu kao plovni put. Zarićev (tramvajski) most se zadržava, most u produžetku Nemanjine ulice za koji postoji urađena tehnička dokumentacija se ne predviđa. Ovaj most je bio predviđen za motorni saobraćaj.
4. Kula. Planirana kula oko 50 m ulazi u rečno korito Save iz potpuno nejasnih razloga. Jedini razlog za to može biti želja da se ostvari originalnost po svaku cenu. Ovakva pozicija kule izazvaće poremećaj protoka vode – uspor uzvodno od kule i ubrzanje protoka u profilu kule. Pozicija kule će otežati manevar brodova i barži. Pojaviće se veliki problemi fundiranja kule, odbrane od leda i drugo, jer Sava pod Beogradom nije potok u Provansi. Oblik kule je neoriginalan tj. on je imitacija londonskog „krastavca“ . Kula će apsolutno domininirati slikom i siluetom Beograda, odnosno osporiće dominaciju Hrama svetog Save u slici i silueti grada. Planirana kula će isto kao i crna Beograđanka biti deo običnog poslovnog servisa Beograda, odnosno biće simbol ničega.
5. Razvoj. Planirano je između 1,5 i 2,0 miliona m2 poslovnog prostora. Računajući sa 15 m2 po zaposlenom to je 100 do 130 hiljada radnih mesta u jednoj smeni, odnosno 200 do 260 hiljada ranih mesta u dve smene. Ako 1/3 toga broja popune nezaposleni Beograđani ostalih 130 do 160 hiljada radnih mesta popuniće se imigracijom u Beograd, odnosno redistribucijom stanovništva unutar Srbije. Prosečna porodica u Srbiji ima tri člana, što znači 390 do 480 hiljada novih stanovnika u Beogradu. Beogradu već nedostaje 100 do 120 hiljada stanova, a za imigrante treba izgraditi još oko 150 hiljada stanova. Sve ovo znači dalje pražnjenje Srbije, odnosno stvaranje u Srbiji dva geta – geta Beograd i geta Srbija. Posle realizacije projekta Beograd na vodi priča o ravnomernom regionalnom razvoju Srbije može biti namenjena samo malumnim građanima.
6. Šoping mol. Šoping molovi velikog kapaciteta koji zahtevaju hiljade i desetine hiljada parking mesta najbolje je da se grade na periferijskim lokacijama uz pristupne autoputeve a ne u centru grada na najskupljem gradskom građevinskom zemljiištu.
7. Tehnički parametri. Svaki urbanistički projekat pa i ovaj projekat ostvaruje se ne samo finansijskim nego i tehničkim sredstvima. Projekat ove vrste ne može se predstavljati samo kompjuterskim animacijama nego i tehničkim parametrima koji potpuno nedostaju.
Kao relativni stručnjak, koji se urbanizmom bavi preko 40 godina iz navedenih činjenica izvodim sledeće zaključke:
– Ljudi uključeni u projekat Beograd na vodi pokazuju ozbiljan diletantizam tj. pokazuju da ne znaju ni gde su ni šta rade.
– Očigledno je da srpski model demokratije podrazumeva da svako radi ono što ne zna.
– Demokratija je po definiciji poštovanje procedura i javnost tih procedura. U slučaju ovog projekta sve odredbe zakona i podzakonskih akata, Generalnog urbanističkog plana (GUP-a) i dr. su poništene ili proizvoljno tumačene.
– Postoji potrebe svake nove vlasti u Srbiji da se obeleži i zapiše u urbanu strukturu Beograda nekim stvarnim ili lažnim simbolom, bez obzira na cenu. Primeri su Adski most, želja za izgradnjom žičare između Tvrđave i Ratnog ostrva i slično. Za neuspele urbanističke i druge investicione zahvate u Beogradu i Srbiji treba uvesti lustraciju u političko-pravni sistem. Lustracija za Adski most sprovedena je voljom građana u proteklim izborima.
– Eliminacija domaće pameti i znanja ima cenu. To pokazuje primer mosta kod Beške koji je ugovoren za 36 miliona evra, a izvođač traži skoro 100 miliona evra, to pokazuje i Adski most i niz drugih investicija u Beogradu i Srbiji.
– Eliminacije domaće pameti i znanja pokazuje profincijalni kompleks naše vlasti, koju je precizno definisala narodna poslovica „U tuđeg tatka, slađa patka“. Potrebno je proučiti rezultate stavljanja domaće pameti i znanja van upotrebe, tj. koliko košta uvođenje u razne investicione poslove firme i ljude koji ne poznaju ni grad, ni problem, ni prostor, ni političko-pravni sistem.
– Treba sagledati ogromne socijalne posledice te politike. Tako, na primer, sve naše tehničke fakultete treba proglasiti za fakultete za školovanje podizvođača, kao sledeći korak porobljavanja domaće tehničke pameti. Treba na odgovarajući način promeniti nastavni i školski sistem, a studenti zajedno sa diplomom treba da dobiju i pasoš.
– Na kraju, poseban komentar, odnosno predlog da se uvede nova revolucionarna demokratska praksa i da se ta praksa ozakoni novim Zakonom o planiranju i izgradnji. Svaki javni posao podleže primedbama. One mogu biti pametne i glupe, zlobne i prijateljske, umesne i neumesne, argumentovane i neargumentovane. Tvorci projekta Beograd na vodi očekuju samo pohvale. Na mnoge primedbe raznih vrsta i nesmislene i smislene, odgovor je bio samo jedan – imate li vi 3 milijarde evra? Kao star čovek shvatio sam društvenu suštinu ovog odgovora – ne može svako da ima pravo na mišljenje o ovom projektu naročito ako nema 3 milijarde evra. Duh primedbe je uvođenje ekonomskog cenzusa na pravo na mišljenje. Ja lično imam oko 300 hiljada evra u nekretninama, biblioteci, hemeroteci, fototeci, fonoteci i drugo. To je jedan desetohiljaditi deo od 3 milijarde evra. Za toliko sam i primedbovao.”

Тајни град Неваде

March 29th, 2014

Прво (а задуго и једино) помињање утврђења Неваде везано је за једну повељу коју је мађарски краљ Жигмунд написао 1399. године, а у којој набраја заслуге свог великаша Петра Перењија. Међу тим заслугама је и његово рањавање приликом опсада утврђења Неваде и Честин. Како Сима Ћирковић закључује у свом раду „Неваде, непознати утврђени град у Србији“ из 1995, вероватно је у том свом походу био неуспешан, јер се заузимање градова не помиње. Но, осим овог помена, о Невадама нема других података; и док је Честин и касније помињан у другим изворима и са сигурношћу лоциран и истражен, положај утврђења Неваде је до дана данашњег обавијен велом тајне.

Први озбиљан покушај одређивања положаја овог града везан је за рад Дејана Булића и Владете Петровића, који су 2010. у Војноисторијском гласнику објавили рад под насловом „Убикација средњовековног утврђивања(sic) Неваде“. У раду се полази од онога што је С. Ћирковић написао, па се покушава наћи место утврђења на основу до тада познатих археолошких налазишта. Аутори претпостављају да се утврђење Неваде заправо налази на врху брда које се данас зове Треска (Тријеска) у селу Јабланици, везујући тамошње рушевине и налазе из њих за исто време у коме се помињу Неваде, при томе одбацујући могућност да се тврђава Неваде заправо налазила на врху Градина у Горњој Црнући која се налази на нешто мањој раздаљини од данашњег села Неваде него Треска, а где такође постоје остаци утврђења, али нема археолошких налаза који би се могли везати за крај 14. века.

Ћирковић даље пише да је педесетих година двадесетог века извршено систематско рекогнисцирање терена Рудничког краја, али да тврђава није нађена, а да би је свакако требало тражити у близини раскрснице путева.

Угарска војска је морала доћи са севера, проћи Острвицу (Островицу) и Рудник и онда напасти Неваде, да би могла да настави за Честин и Борач. Како се тај пут од Београда преко Рудника, па даље према југу (и Честину) мање-више поклапа са данашњом Ибарском магистралом, а пут долином реке Груже (која извире у Невадама) ка Борачу води данашњим путем Горњи Милановац – Крагујевац, то је најлогичније да би тврђаву Неваде требало тражити баш ту где је раскрница ових путева, а она је управо у истоименом селу. Тврђаву Неваде, дакле, треба тражити ту, а не четири километра јужније, у атару села Јабланице, између осталог и због чињенице да је већина топонима овог краја је сачувала своје средњовековене облике, уз изузетак села Црнуће, која се по предању некада звала Белућа. Стога би било крајње необично да се, поред и сада постојећег села Неваде, истоимена утврда налази два села даље.

Још неки разлози због којих сматрам да је мало вероватно да су тврђава Неваде и Треска једно те исто су величина и сам положај Треске: тврђава је на најширем месту око 16 метара, а дугачка стотинак, што значи да није могла имати претерано бројну војну посаду; што се положаја тиче, удаљена је више од четири километра од пута у долини Деспотовице, а три километра од пута у долини Груже; једини пут који би она директно могла да штити је пут од Бруснице према Борачу, који је морао пролазити кроз данашњу Јабланицу. Ипак, значај тог пута највероватније није био претерано велики. Верујем да се на Тресци налазила само кула-осматрачница са које би се на време могла упозорити већа утврђења о евентуалној опасности. Такође, могуће је да је Треска била део већег система сигналних кула, које су могле бити типски грађена, с обзиром да је њена основа врло слична основи утврђења на Градини у Мајдану, а које је у том случају могло бити део тог истог сигналног ланца – што је посебна тема за истраживање.

Тражење остатака тврђаве на било ком простору простим обиласком терена је прилично незахвалан посао, па је било неопходно сузити избор могућих места на основу процене неколико параметара и извођења закључка о највероватнијем положају на основу њих. Први и најважнији критеријум је блискост са раскршћем путева. Како су путеви ишли долинама река Деспотовице и Груже, то област тражења сужава на поменути део Невада који је њима омеђен. Град би се морао налазити на некој узвисини са које се пружа добар поглед на околину, са које се могу сагледати најважнији путеви у што је могуће већој дужини, која има оптички контакт са околним утврђењима и осматрачким кулама (због преношења сигнала за узбуну помоћу ватре или застава) и која је довољно неприступачна да отежа напад, а истовремено довољно велика да омогући смештај довољног броја војника. Ако све ове захтеве узмемо у обзир, као најлогичније место, гледано стратешки и планерски, појављује се Велики вис у Невадама, седласт врх надморске висине од око 580 метара, укљештен између поменутих путева.

Неваде

Неваде, Велики вис

Када је одређено највероватније место за утврђење, обиласком брда уочено је следеће: на овом врху налази се плато овалног облика, приближних мера 100 са 60 метара, дужом осом усмерен у правцу северозапад-југоисток. Његов југоисточни део је мало виши и са те стране му се и приступа једним очигледно старим путем, чији профил веома подсећа на профил пута који води до утврде на Тресци. Са врха се пружа одличан поглед: на северу се види Острвица, затим Рудник, па Ђуревац у Мајдану на коме је такође некад било утврђење; онда, пратећи хоризонт у смеру казаљке на сату, види се поменута Градина у Црнући, па Црни Врх на Јешевцу на коме се налазила осматрачка кула која би могла да надомести недовољну прегледност пута у долини Груже са утврђења у Невадама, али и да покрије пут од Црнуће преко Врбаве до Борача, поред манастира Јешевац; затим се поглед зауставља на врху Треске, па онда ка југу обухвата читаву долину у којој је данас Горњи Милановац, а која се некад звала Дивље поље; поглед прати пут уз Деспотовицу све до њеног настанка у данашњем селу Мајдан, које је некада заправо било рударски (привредни) део града Рудника (трговачко-административни део Рудника се налазио на месту данашње варошице Рудник, у пределу између стационара и колоније, што показују најновија археолошка истраживања).

Сам плато је доста раван, а по ивицама се испод наноса лишћа и хумуса налазе комади камена. Профил те ивице је такав да се након скоро равног простора платоа спушта у шкарпи нагиба приближно 45°, а затим, после неких метар, брдо поприма сасвим другачији пад. Поменути комади камена су различити од стена које се у подножју брда могу видети у странама пута – у питању је камен кристалне структуре, док се уз пут налазе мекане седиментне стене. Претпоставка је да су ово остаци темеља некадашњих зидова утвђења, а најбоље су очувани у делу где пут излази на плато и ту су ширине око једног метра. У близини овог места налази се гомила овог камена, очишћеног и наслаганог, а највероватније је да су га ту сложили ловци када су правили чеку (која се налази баш на ивици платоа), па им је камење сметало да поставе стубове, те су га извадили и сложили на гомилу. Киша и снег су га временом опрали, тако да сада може да се види та гомила камена, а испод танког слоја лишћа оно што је највероватније темељ зида, од истог таквог камена.

Ако је ово заиста место на коме се утврђење Неваде налазило (у шта дубоко верујем), што ће се, надам се, проверити археолошким истраживањима у блиској будућности, поставља се питање: зашто је скоро у потпуности срушено (тј. до темеља) и никакви остаци од њега нису примећени чак ни у 19. веку, када су обављена прва научна истраживања ових крајева (Шафарик и Мишковић)?

Мислим да одговор лежи у следећем: падом српске деспотовине, Рудник и околина постају део Турске царевине и врло брзо, од пограничног краја са знатним рудним богатством, постају унутрашња нахија; затим, исцрпљивањем рудних богатстава Рудника, и привредно губе на значају. Тако, већ доста рано, потпуно нестаје потреба за толиким бројем утврђења на овом простору и она бивају напуштена. Зидови зидани кречним малтером и са насипом у средини се временом круне и пропадају, а становништво развлачи камен са утврђења као из извора јефтиног грађевинског материјала. С обзиром да су Неваде врло приступачне (за разлику од, на пример, Острвице или Треске), већина материјала је одвучена доста давно, тако да се већ у 19. веку није могло видети бог зна шта од остатака некада велике тврђаве. Није искључено и да је један део камена још увек на делу платоа који се сада препознаје као југоисточна узвишица, јер је ту највероватније била кула која је чувала улазну капију у град. Но то остаје као место за истраживање, у чему ће, надам се, учешћа узети надлежне институције.

Комесарска архитектура

August 9th, 2013

Замолио бих господина министра да ми објасни какав је то он министар грађевина који мисли да се данас може направити кућа за 300 евра по квадрату, а да се при том задовоље све законске и стручне норме, да се плате сви порези доприноси и да сви који учествују у процесу градње буду плаћени и пријављени у фирмама за које раде на пун износ плате и пуно радно време?

Да ли господин министар уопште зна који су закони и правилници на снази у држави која му даје плату, те да је, према тим истим актима, практично немогуће направити типски пројекат за кућу који иоле има смисла? Довољно је да се тај „типски пројекат“ окрене за 90 степени или да се премести из Лесковца у Чачак, па да му енергетски разред више није одговарајући, те да се по њему не може градити.

Да ли Инжењерска комора Србије зна шта јој пише у Статуту, а између осталог и то да је основана са циљем да се побољша ниво услуга у грађевинарству, па и поред тога ћути на овакав скандалозан конкурс министарства, који би у свакој нормалној европској држави био одмах пропраћен захтевом за оставком министра и пратеће дружине?

Да ли господин министар зна да је законска обавеза инвеститора да за извођење грађевинских радова ангажује одговарајућу фирму која има запосленог одговорног извођача радова, а да се 90% тих кућа о којима он прича изводи без икаквог надзора, контроле и у сопственој режији, често од стране полуписмених мајстора?

Да ли господин министар заиста мисли да су главни кривци за цену градње мали архитектонски бирои који живе управо од оваквих пројеката, па по сваку цену жели да обесмисли њихов рад и постојање, те да их економски уништи?

Да ли господин министар зна да је цена рада архитекте у Србији толико обесмишљена и уништена нелојалном конкуренцијом лиценцираних инжењера који паралелно са сталним запослењем или пензијом имају предузетничке радње у којима не плаћају ПДВ нити доприносе, да је и са овим обимом посла опстанак малих бироа у којима раде њихови власници као свој основни и једини посао, практично немогућ чак и да нема разлике у цени коју неминовно доноси обавеза плаћања ПДВ?

Да ли господин министар зна како изгледа та „права српска кућа“ за коју се залаже? Не изгледа као историјска будалаштина коју нам је потурио Б. Петровић, већ изгледа као старе куће у нашим селима које полако пропадају, истим оним темпом којим пропадају и села. Уместо да се министарство бави заштитом стварно вредног нашег изворног градитељског наслеђа, оно се бави наметањем некаквог измишљеног „стила“ који је процват доживео са буђењем националистичког лудила деведесетих година. Тај „национални стил“ који је владао у архитектури пре 150 година, на пример, технолошки и организационо онолико је превазиђен колико је превазиђена и вожња фијакером у односу на вожњу аутомобилом, па опет не видим да се министар вози у фијакеру, иако пропагира повратак традицији у архитектури. Архитектонско обликовање пре свега проистиче из употебљене технологије за градњу, тако да је потпуно неумесно у 21. веку причати о таквим стварима о којима прича министар у пропагирању овог јадног конкурса.

Неће се у села вратити дух некаквим типским пројектима које ћете бесплатно да делите, јер нема духа тамо где нема живота. Вратите живот у село, па нека сељак има пара да ангажује доброг архитекту. Осиромашили сте сељаке, осиромашили сте грађане, а на нас архитекте сваљујете кривицу за сав чемер који је ваша владавина произвела. Нису архитекти криви што нема духа у селу, него је за то крива држава. Нису архитекти криви што је народу скупа градња, него је крива држава у којој народ нема ни за хлеб, а камоли за кров над главом.

Већ седам деценија се по селима граде најодвратније могуће куће зато што то државу није занимало, па су се онда и по градовима у задњих 40 година градиле најодвратније могуће куће зато што то државу опет није занимало, а за то нису били криви архитекти, него покварена власт ове бедне државе коју није занимало ништа осим сопственог благостања. Пуштали сте да се гради све што би неком пало на памет, претворили сте нашу часну и уметничку професију у службу за израду некаквих папира по којима свака будала може да сагради шта јој дуне, измислили сте небројене идиотске административне поступке којима гушите градњу и уништавате архитектуру.

Није посао државе да се бави архитектуром, него је посао државе да проверава да ли се гради онако како је архитекта у свом пројекту предвидео. Ако нема контроле, нема ни архитектуре. Свако може да буде инвеститор (ако има пара), свако може да буде грађевински инжењер (ако мало загреје столицу), свако може да буде и министар (ако…), али не може свако да буде архитекта. Када то ова држава схвати и када се према тој чињеници правилно постави, имаћемо и добру и јефтину архитектуру, али пре тога, пре него што се наша професија заштити од стране државе на прави начин, нећемо имати ништа од тога. Професија архитекте је једна од ретких професија у којој уметност мора да буде присутна, а ако нема уметности, нема ни архитектуре.

Да бих вам помогао да схватите, цитираћу свог колегу Радомира Вуковића, који је рекао да сликар у свом раду полаже рачуне само себи, а дизајнер и себи и клијенту. Оно што бих додао на то је да, за разлику од њих, архитекта полаже рачуне себи, клијенту и држави. Све оно што архитекта направи постаје на неки начин и јавно добро, део јавног простора, и стога је овај посао толико важан; превише важан и осетљив да би се смео препустити у руке лаицима, па макар они били и министри, грађевински инжењери или било шта друго. А ви ћете га управо препустити у руке лаицима дозвољавањем да се деле бесплатно некакви типски пројекти, јер ће лаици бирати који ће пројекат где да примене, без икакве стручне провере. Па ће тако Пера Пекар да узме пројекат који се њему свиђа и посади га тамо где за то нема никаквог оправдања, али, боже мој, ви сте му дали то право.

Тако ће се архитектура у Србији и даље срозавати, тако ће грађевинарство у Србији и даље бити главни еколошки проблем ове земље, тако ћете вероватно ви и даље прикупљати гласове од полуписмених гласача и вероваћете да је тако добро.

Враћате нас, господине министре, у време комесара. Комунизам је умро, стигао је национализам, па га треба и стилски уобличити. Тако ви, у услози национал-комесара, претварате Србију у некакав Дизниленд у коме ће се правити куће по вашој мери: српске куће за српску чељад у српској земљи, а све од најсрпскијег министра. Па хвала вам лепо. Никад за вас нисам гласао, а наравно да ни у будуће нећу, само ћу овом приликом позвати све своје колеге да на следећим изборима гласају за странку која обећа да са Новом Србијом неће у коалицију.

Такође ћу позвати све колеге и удружења архитеката да бојкотују овај срамни конкурс, а да све „колеге“ који се на исти одазову екскомуницирамо из своје струке. Доста је било.

Ранко Томић,
архитекта

Зашто у Србији готово да нема добре архитектуре?

April 6th, 2013

1. Зато што је већина оних који су богати духом сиромашна, а већина оних који су богати сиромашна духом.
2. Зато што је Инжењерска комора Србије изједначила архитекте и грађевинске инжењере, избрисавши јасну границу у подели посла која треба да постоји због јасне разлике у таленту и школовању једних и других.
3. Зато што министар надлежан за грађевинарство промовише дељење бесплатних типских пројеката, супротно закону, уместо да промовише квалитетне пројекте који производе јефтину, а добру архитектуру.
4. Зато што већина људи у Србији мисли да уме да пројектује, а да су архитекти ту само да им обезбеде некакве папире.
5. Зато што архитекти у Србији верују да ће неко други да се избори за њихов статус у друштву.
6. Зато што Инжењерска комора Србије постоји већ читаву деценију, а не успева да направи применљив ценовник.
7. Зато што закон дозвољава и промовише тезгарење, сиву економију и фалсификовање пројеката помоћу лиценци које су везане за појединце, а не за архитектонске бирое чији власници могу бити само архитекти.