Други пишу

February 23rd, 2010

Врло занимљив коментар (уз то, болан и истинит) са сајта Б92:

“Da pojasnimo neke stvari, zadnjih 50 godina proslog veka se zivelo od kredita, milostinje i diplomatije (usled tzv. Hladnog rata) jer se realno jako malo proizvodilo robe koja je mogla da se menja sa svetom za zivi novac. Penzioneri koji danas tvrde da su izdvajali ogromne sume i da to sad treba da im se vrati su u vecem procentu izdvajali fiktivne sume koje nikada nisu ni postojale (sem na cuvenom obracunskom listicu). Fond PIO je uvek bio u gubitku i uvek je bio dotiran od drzave pa je drzava mogla da radi sta je htela sa istim. Vi ste, gospodo penzioneri, radili za drzavu a ne za novac – privatan novac jedva da je i postojao u to vreme jer mu je drzava, a ne trziste, odredjivala vrednost. Tako da, zao mi je, ali vi zaista niste nikakve novce ulozili u PIO – drzava vam dala, drzava vam uzela, a vi to niste hteli da vidite zbog fiktivnog socijalnog mira. To i danas cine svi zaposleni u javnom sektoru – drzava im da platu, a onda im od iste skine nesto za penziju, a taj novac nikada nije ni postojao. Posle 50 godina fiktivnog blagostanja je vrag dosao po svoje jer se tako ne moze ziveti dugo, i kad ste vi trebali da bar zastitite to sto ste ulozili u drzavu (kad niste vec u sebe) vi ste istrcali na razne Gazimestane i ostale poljane i poceli da vicete `Slobo, slobodo!` E pa to besplatno, draga gospodo, ne moze. Vi ste time doticnom satrapu dali legitimitet da pored toga sto je PIO bila fiktivna institucija, unisti i ono sto je bilo realno u drzavi. Sami ste sebi raku iskopali. I ne samo sebi, nego i svojoj deci i unucima.

Kad ste vi klicali Slobi ja sam imao 10 godina, pa ne mozete mene da krivite sto nam je zemlja otisla tamo gde sunce ne zalazi. A ni to vam nije bilo dovoljno nego ste bacali cvece na njegove tenkove koji su isli u oslobadjanje od bele tehnike i druge pokretne imovine ljudi u susednim republikama, gde su sasvim realno ginuli ljudi (cak i moji vrsnjaci) koji se nista nisu pitali na vasim Gazimestanima, jogurt revolucijama i ostalim dok ste vi cekali ‘leba za tri dinara, kockali se kod teka Dafine i kod gazda Jezde (sto smo vam na kraju mi vracali) i navijali iz fotelje uz kucni TV prijemnik. Na kraju smo mi morali da ustanemo da skidamo satrapa koga ste vi doveli pre nego sto nas kompletno ne pojede. Pa vam cak ni to nije bilo dosta nego ste nastavili da podrzavate iste te satrape. Dragi vam Dacic bese mali od palube dragog vam Slobe. Dragi Kostunica se bese setkao oko Sarajeva da gleda kako junacki unistavamo ceo jedan grad. Dragi vam Krkobabic bejase na celu istog tog PIO fonda za koga vi tvrdite da je opljackan. Znam ja da polako udara demencija u glavu al’ probajte malko da se setite ko je bio i sta je radio dok su nam bombe na glave padale a pare na Kipar letele.

I sad posle svega imate obraza da kukate i da trazite neka svoja prava? Pa njih ste se odrekli time sto ste izabrali. Cast izuzecima, al’ dobrana vecina vas je sve to podrzavala (a neki podrzavaju i danas nego ih malko blam da javno kazu). Nije Sloba i njegovih 40 razbojnika dosao na vlast sam od sebe. Pa idite onda pod onu lipu pa ga pitajte gde su vam pare, nemojte od mene da ih trazite. Ja vam ni dinara ne uzeh, a vi meni upropastiste detinjstvo a sad mi upropastavate i mladost jer treba da radim za vas dvojicu. A usled toga ja se penziji i ne nadam, znam da pare koje mi drzava uzima ne ulaze u nikakav fond (kao sto ste i vi znali) i da se trose od danas za sutra po starom principu – seci usi, krpi… A o sopstvenoj deci ne smem ni da razmisljam jer pored vas meni ne ostane nista da izdrzavam sopstvenu decu iako radim vise nego sto ste vi za cela zivota radili.

Kako ste sejali, tako cete i znjati, svidjalo se vama ili ne. Mladost svakoga dana bezi odavde i docice dan kad nece biti nikoga da vam zaradjuje za penzije, mozda cete se tad setiti da odete pod onu lipu da priupitate vaseg ljubljenog `di su nasi novci?` Ali tad ce biti kasno, bar za vas…”

“Напредњаци”

February 1st, 2010

За све људе који наивно мисле да су “напредњаци” нешто ново и другачије, само мали подсетник на то шта су недавно радили Вучић, Николић и другари. Они да нас “воде” у Европу? Ма хајте, молим вас!

Трагом вести

September 8th, 2009

Ако је веровати новинарима, у Србији је 1,3 милиона неписмених или људи који нису завршили основну школу. Ако од 10 милиона становника одбијемо оне који још нису кренули у школу и оне који у њу још увек иду, испада да је сваки пети Србијанац у овој групи! Није ни чудо да је онда тако лако манипулисати грађанима Србије.

У исто време, Чедомир Јовановић изјављује како би “Неконтролисани пад владе срушио све нас“. Неконтролисани? Па који је пад владе контролисан? А можда је и време да влада падне – то би срушило само ово Потемкиново село звано “српска утопија”, а од њега ионако никаква корист. И, уосталом, има ли уопште разлике између ДС, СПС, СРС, СНС, ДСС и, нажалост, ЛДП? Постоји ли “друга” Србија, или је све ово, заправо, исто срање? Шта да, на крају, радимо ми, обични људи, који желимо да живимо у нормалној држави? Да бежимо одавде?

Устав, здравствени закони и болести

August 27th, 2009

Гост на блогу, др. Обрадовић

Здравствена заштита се спроводи, између осталог, и на уставним принципима узајамности и солидарности. На тим принципима донети су Здравствени закони. Здравствени закони, с једне стране, ослобађају народ обавезе и одговорности чувања сопственог здравља (без чега нема здравља); ослобађају народ нечега од чега је штетно ослободити га. Овај део превентивног лечења је у законима регулисан само једним чланом – практично је само поменут. То је прва штетност.

Друга штетност је у томе што закони са много чланова дају велика солидарна права у лечењу болести, за шта потребно макар двадесет пута више новца него што га ми издвајамо. Тако, новца има довољно да се људи определе да се не брину за своје здравље и дођу на пут болести, али га нема за лечење, а камоли за излечење. Кад нема новца, уводе се партиципације, листе чекања, ноћне клинике, заштитници права пацијената… Шта друго него: даш права, увучеш људе у болест, па та иста права ускраћујеш. Они што се разболе, за лечење морају издвојити додатни новац. Трагикомедија у здравственој заштити. Све је то под маском: „хумано је помоћи болесном”. Међутим, испод маске, нехумано је увлачити у болест и финансирати оне који болести имитирају.

Како функционишу солидарност и узајамност у новчаним токовима? Са једне стране, за унапређење и очување здравља, спречавање, сузбијање и рано откривање болести (што су предуслови здравља) троши се око 2% од укупне здравствене потрошње (неке земље на то троше и више од 20%). То је недопустиво мало. То мултициплира патологију. Са друге стране, за лечење болести и рехабилитацију троши се оних 98%, и опет је недовољно. Све ово указује на то да у нашој узајамности и солидарности имамо погрешан медицински и економски (а и законски) усмерен новац (погрешно усмерена солидарност). Солидарност која подстиче болест, а не здравље; циљ јој је болест. Коме је у интересу болестан народ? Законе је донела политика. Струка је била недовољно јака да их оспори. Ефекат здравствене заштите се површно прати, а по много болести, међу првих пет смо у Европи. Зашто, када су нам здравствени капацитети одлични? Зато што су погрешно усмерени: баве се последицама. Слушају законе.

Још боље се схвата сва погрешност овог система када се види ко даје новац, а ко опредељује здравствену потрошњу. Новац за заштиту дају: буџет (колико? мало њих то зна), послодавци и запослени (по 6,15% од бруто дохотка), сељаци, занатлије, донатори… Највише дају послодавци и запослени. Они највише дају, а немају могућност ни право да одлучују о потрошњи. Они што одлучују о потрошњи (Министарство здравља и Републички завод здравственог осигурања) ником нису одговорни за то што се новац троши медицински и економски превазиђеним путем. Постоји пословица: „Боље спречити, него лечити”. Они кажу: „Боље лечити, него спречити”. Они што новац дају, немају могућност да оспоре потрошњу, а управни одбор РЗЗО законски усмерава (са великим правима у лечењу болести) народ у болест. Верујем да тога нису свесни. Коме и како доказати да у патологији незаразних болести, закони упућују на њихово лечење, уместо на спречавање? Научно-медицинско-економски погрешан пут, штетан за здравље нације. А ми сви идемо овим путем где здравствени закони, лечењем неизлечивих болести (уместо њиховим спречавањем) „чувају народу здравље”.

Др. Божидар Обрадовић

Никад више Кустурица

June 6th, 2009

Одговор на чланак Михаила Митровића, објављен у Архитектури.

Већ дуже време покушавам да напишем одговор на Вашу жалопојку над сопственим неуспехом под насловом “Критеријуми – заобиђена караула ка звездама”. Но, имао сам паметнија посла у претходних пар седмица (радили смо врло озбиљну анализу нацрта закона о планирању и изградњи који нам потура Демократска странка у циљу монополизације станоградње и даљег рушења архитектонске струке), али ево, дође време и за одговор:

Ви свакако имате право да ствари гледате на начин на који их гледате, али то имају и остале колеге. И морам признати да сам поносан што је у том жирију било више људи који се нису сложили са Вама, јер зло би било да јесу. Не знам и не могу да схватим шта то промовише Мећавник, па да то завређује било какву награду? Из свега што смо у последње време могли да видимо, тај Мећавник пре свега симболизује (па самим тим и промовише) потпуно безакоње, отимачину и пљачку, да не идемо даље (ако Вас занима то “даље”, погледајте нпр. ово). Такође, тај исти Мећавник не доноси никакав нови концепт (то је све већ давно виђено, нпр. у Сирогојну), не доноси никаква нова решења и никакав напредак – нешто се не сећам да је Дизниленд добио било какву награду за архитектуру, па не видим ни што би је добио овај Кустенленд (илити Кустендорф), рајско место за поклонике лика и дела г. Кустурице.

Кад би ме неко питао где је то у Србији мека кича и неукуса, где се то на најплићи могући начин и даље промовишу идеје које су ову државу довеле на најниже гране од њеног постанка, лако бих му одговорио: у Мећавнику. Зашто је то кич? Зато што је и Дизниленд кич, зато што су и Кустини филмови кич, зато што су и његова масна фризура и опонашање Че Геваре кич, али пре свега зато што је Мећавник управо оно против чега Куста каже да се бори – сублимација која се најбоље може описати речима: “Како мали Ђокица замишља народно неимарство”. Слика створена да просечном америчком туристи покаже како изгледа домородачка Србија.

Управо зато се Куста толико труди да се руга том Холивуду у коме није успео, јер ни сам не производи ништа друго осим кича (и то много јефтинијег од холивудског), па верујући да ће, уколико осуди туђи кич, његов сопствени постати уметност, уместо филма “Умри мушки” сахрањује здрав разум. Нема у кичу ничег лошег – свако има право да се опусти у кичу и мало исправи вијуге – али ту нема ни места за архитектонске награде.

Свака част том жирију у Бриселу, али ако је ово Кустуричино кич-село алтернативна архитектура, онда сам ја Јосип Броз. Кустуричин Мећавник управо и јесте најглупљи глобалистички производ – настао да би био део тог глобалног мозаика који би требало да представља Србију, те да користећи благодети глобализиције, од бројних путника намерника пуни џепове своме власнику.

Ако се г. Кустурица толико супротставља савременом начину живота, што се онда не супротстави и мрском највећем симболу глобализиције – новцу, него се чак и људима који пролазе поред тог “чуда” ни кривима, ни дужнима, наплаћује друмарина, као у доба турскога царства.

У тој његовој караули печате се само пасоши за пут у бесмисао, лош хумор и плитку иронију. Звезде су, ипак, далеко.

12:25

March 12th, 2009

Пре шест година је у Србији стао сат. Не изговарам ово као патетичну метафору, већ овиме описујем једно стравично уверење да од онда у Србији време иде уназад. Ми данас гледамо како руководство ДС-а дели власт са СПС-ом уз изговор да тако мора, јер би неке друге комбинације биле још горе. Али ако већ тако мора, зашто онда у том морању има толико топлине, срдачности, разумевања и љубави, зашто су “одједном” толико исти?

Ако већ тако мора, зар не би било нормално да се и у том “неприродном браку” види његова неприродност? Зар не би било нормално да, без обзира на неминовност коалиције, макар некад од ДС чујемо неку реч осуде за поступке СПС-а?

Овако, делује да са убицама Зорана Ђинђића најбоље сарађују људи из врха странке коју је водио…

Нећу кредит, нећу бонове!

March 11th, 2009

Баш читам вести како наши врли “експерти” Динкић, Ђелић и другари планирају да нас задуже за 2.000.000.000 евра, што изађе 200 евра по глави становника. Ја нећу да се ова држава задужи у своје име, а на рачун моје породице за 1.000 евра + камата! НЕЋУ ДА СЕ ВРАТИ ВРЕМЕ КАО ПОСЛЕ ТИТА, НЕЋУ ОПЕТ БОНОВЕ КАО ОСАМДЕСЕТИХ, КАО 1993!!!

Купон за со

НЕЋУ ДА МОЈА ДЕЦА БУДУ ДУЖНИЧКО РОБЉЕ, ЈЕР СУ НЕРАДНИЦИ УЗИМАЛИ КРЕДИТЕ ДА ИЗДРЖАВАЈУ НЕРАДНИКЕ!

Мирко пази метак!

March 5th, 2009

Нема овај запис никакве везе са Мирком и Славком, него ми је овај наслов прво што ми је пало на памет, а да је везано за метке и бесмислице. А све то због невероватно бесмислене вести где наводно “албански терористи прете атентатом Вуку Јеремићу”. Стварно невероватна прича за малоумне, јер Вук Јеремић упорно ради против интереса Србије, где год се појави примају га како и доликује (као класичног дебила из разреда коме су читавог живота сви лупали клемпе), а такав министар сполних послова може само да користи Албанцима, а не нама. Уосталом, чим се у Србији прича да је неко на мети атентатора, од та посла нема ништа, а ако се не помиње или негира опасност, онда се треба забринути (сетимо се пок. Ђинђића и Стамболића или Вука Драшковића).
А то ме подсети и на причу како је оног дана кад је Премијер мучки убијен, протурена и вест како је покушан и атентат на Бориса Тадића, па је вест после просто испарила. Већ се тада могло видети ко ће се од Премијерове смрти најбоље овајдити…

Добро сте приметили…

March 4th, 2009

Трагом вести:

Stručnjaci Instituta za tržišna istraživanja kažu da je privreda Srbije već ušla u recesiju i da ove godine ne treba računati na rast bruto domaćeg proizvoda.

Драги моји стручњаци, доста Вам је требало да приметите оно што види свако ко има било какву приватну фирму. Србија не да је у кризи, него ће нас криза потпуно развалити. Нико никоме ништа не плаћа. Ликвидност привреде је толико ниска да је страшно и поменути ту чињеницу. Већина фирми које ја знам и са којима сарађујем кубури са новцем. Буџетска наплата још увек некако иде, али сам уверен да ће људи ускоро морати да бирају између плата и доприноса и пореза, а онда ће изабрати плате.

Постоје људи који кажу: “Ми смо и раније били у кризи, па ништа”, или “Ми нисмо ни излазили из кризе”, али, постоји врло велика разлика између ове кризе и оне коју смо прошли деведесетих: тада смо у кризу ушли са државом и привредом које су биле богате, па је имало шта да се троши, крчми и штрпка. Криза је била само код нас и могло се очекивати да ћемо моћи да кренемо из ње уз помоћ новца споља.

Данас улазимо у кризу са привредом која је и иначе била на стакленим ногама, а око нас је криза у пуном замаху. Не можемо очекивати ништа са стране, а чак су и традиционални гастарбајтерски извори пресушили. Има ли добрих вести? Бојим се да нема.

Бараба од милион долара

February 19th, 2009

Дакле, један имбецил претуче некога у САД, онда побегне одатле како би избегао суочење с правдом, при том изазове међународни скандал који пољуља ионако килаве односе САД и Србије; против истог се покрене потерница Интерпола (чији смо члан), а онда тог човека водају ко мечку по скупштини Србије и на крају се из буџета у који ја издвајам преко 70% зараде своје фирме исплати 1.000.000 долара на име одштете за то што је та бараба урадила.

У исто време, у овој истој земљи, та иста влада (а ни нека друга претходна, колико се сећам) ни динар не одваја за десетине несрећних и болесних људи за које је неопходно лечење у иностранству, а при том су суме потребне за такве захвате барем 50-100 пута мање од ове потребне да би се мамин и татин синчић Ковачевић поштедео суочења са правдом и последицама свог понашања. Ако је икако могуће мерити људске животе и судбине, ја захтевам да се један обесни, неваспитани, насилни и кукавички (да, пизда је у питању) човек испоручи коме год треба, а да се тај милион употреби не би ли се излечило 50-100 наших сународника. То је поштено. А онај који је мислио да има право да заводи ред и спроводи правду у туђој земљи, нека оде лепо тамо (не морамо га испоручити, можемо га ставити на било који авион за иностранство, већ ће га неко други ухапсити) и нека се једном за свагда научи како изгледају ред и закон.

Позивам све читаоце овога текста да свој протест пошаљу председнику српске владе.