Diletantizam kao urbanizam – Beograd na vodi | sa “AKADEMIJA ARHITEKTURE SRBIJE”

April 23rd, 2014

Pošto je ovaj odličan, objektivan i stručan tekst kolege Branka Bojovića iz nekog razloga sklonjen sa originalnog sajta, postaviću ga ovde jer ga treba pročitati:

“Najnovija inicijativa oko projekta Beograd na vodi započela je, za javnost, pre skoro dve godine, u vreme pretprošlih izbora. Taj projekat se i danas nalazi u nekoj vrsti poluilegale – o projektu nema kvalifikovanih stručnih informacija. S vremena na vreme pojave se dosta površni novinarski tekstovi sa pohvalama investitorima i panegiricima genijalnom projektantu. Pojavile su se i neke elektronske animacije, kao i slike nekih političara koji sa udivljenjem gledaju ono što ne razumeju. Ali ono što političari ne razumeju, razumeju profesionalni urbanisti, već na prvi pogled. Nekoliko marginalija koje slede govore o onome što se, na prvi pogled, vidi u ponuđenom projektu Beograd na vodi. Nalazim da su to teme za vrlo ozbiljan stručni razgovor.
1. Kontekst. Savski amfiteatar se prostire od Gospodraske mehane do Kosančićevog venca i obuhvata levu i desnu stranu Save koje treba integrisati. Projektom Beograd na vodi obuhvaćen je mali deo Savskog amfiteatra, koji se tretira autonomno kao fragment ukupnog prostora Amfiteatra, što nije dobro. Iz ponuđenog rešenja vidi se da se zadržava Zarićev (tramvajski) most, da se ne planira most u Nemanjinoj ulici. Predstava okolnog prostora je netačna, jer nije „podignuta“ iz geodetske podloge pa sadrži netačne gabarite, odnosno volumene objekata, što otežava orijentaciju u prostoru.
2. Reka. Sava je međunarodni plovni put kome se mora obezbediti minimalna širina od 120 m između stubova planiranih mostova i najmanje 12 m visine mosta iznad novoa velike vode. Širina Save u zoni Savskog amfiteatra je oko 200 m. Zbog krivine reke matica je bliža desnoj obali, koja je vekovima izložena bočnoj fluvijalnoj eroziji. Dublji deo korita je bliži desnoj obali reke. Neke od intervencija u okviru projekta Beograd na vodi bitno menjaju karakter toka reke, što će imati značajan uticaj na njeno korišćenje.
3. Mostovi. Planirani pešački most postavljen je nisko iznad vode sa mnogo stubova, odnosno lukova malog raspona. Ovakva koncepcija mosta ukida Savu kao plovni put. Zarićev (tramvajski) most se zadržava, most u produžetku Nemanjine ulice za koji postoji urađena tehnička dokumentacija se ne predviđa. Ovaj most je bio predviđen za motorni saobraćaj.
4. Kula. Planirana kula oko 50 m ulazi u rečno korito Save iz potpuno nejasnih razloga. Jedini razlog za to može biti želja da se ostvari originalnost po svaku cenu. Ovakva pozicija kule izazvaće poremećaj protoka vode – uspor uzvodno od kule i ubrzanje protoka u profilu kule. Pozicija kule će otežati manevar brodova i barži. Pojaviće se veliki problemi fundiranja kule, odbrane od leda i drugo, jer Sava pod Beogradom nije potok u Provansi. Oblik kule je neoriginalan tj. on je imitacija londonskog „krastavca“ . Kula će apsolutno domininirati slikom i siluetom Beograda, odnosno osporiće dominaciju Hrama svetog Save u slici i silueti grada. Planirana kula će isto kao i crna Beograđanka biti deo običnog poslovnog servisa Beograda, odnosno biće simbol ničega.
5. Razvoj. Planirano je između 1,5 i 2,0 miliona m2 poslovnog prostora. Računajući sa 15 m2 po zaposlenom to je 100 do 130 hiljada radnih mesta u jednoj smeni, odnosno 200 do 260 hiljada ranih mesta u dve smene. Ako 1/3 toga broja popune nezaposleni Beograđani ostalih 130 do 160 hiljada radnih mesta popuniće se imigracijom u Beograd, odnosno redistribucijom stanovništva unutar Srbije. Prosečna porodica u Srbiji ima tri člana, što znači 390 do 480 hiljada novih stanovnika u Beogradu. Beogradu već nedostaje 100 do 120 hiljada stanova, a za imigrante treba izgraditi još oko 150 hiljada stanova. Sve ovo znači dalje pražnjenje Srbije, odnosno stvaranje u Srbiji dva geta – geta Beograd i geta Srbija. Posle realizacije projekta Beograd na vodi priča o ravnomernom regionalnom razvoju Srbije može biti namenjena samo malumnim građanima.
6. Šoping mol. Šoping molovi velikog kapaciteta koji zahtevaju hiljade i desetine hiljada parking mesta najbolje je da se grade na periferijskim lokacijama uz pristupne autoputeve a ne u centru grada na najskupljem gradskom građevinskom zemljiištu.
7. Tehnički parametri. Svaki urbanistički projekat pa i ovaj projekat ostvaruje se ne samo finansijskim nego i tehničkim sredstvima. Projekat ove vrste ne može se predstavljati samo kompjuterskim animacijama nego i tehničkim parametrima koji potpuno nedostaju.
Kao relativni stručnjak, koji se urbanizmom bavi preko 40 godina iz navedenih činjenica izvodim sledeće zaključke:
- Ljudi uključeni u projekat Beograd na vodi pokazuju ozbiljan diletantizam tj. pokazuju da ne znaju ni gde su ni šta rade.
- Očigledno je da srpski model demokratije podrazumeva da svako radi ono što ne zna.
- Demokratija je po definiciji poštovanje procedura i javnost tih procedura. U slučaju ovog projekta sve odredbe zakona i podzakonskih akata, Generalnog urbanističkog plana (GUP-a) i dr. su poništene ili proizvoljno tumačene.
- Postoji potrebe svake nove vlasti u Srbiji da se obeleži i zapiše u urbanu strukturu Beograda nekim stvarnim ili lažnim simbolom, bez obzira na cenu. Primeri su Adski most, želja za izgradnjom žičare između Tvrđave i Ratnog ostrva i slično. Za neuspele urbanističke i druge investicione zahvate u Beogradu i Srbiji treba uvesti lustraciju u političko-pravni sistem. Lustracija za Adski most sprovedena je voljom građana u proteklim izborima.
- Eliminacija domaće pameti i znanja ima cenu. To pokazuje primer mosta kod Beške koji je ugovoren za 36 miliona evra, a izvođač traži skoro 100 miliona evra, to pokazuje i Adski most i niz drugih investicija u Beogradu i Srbiji.
- Eliminacije domaće pameti i znanja pokazuje profincijalni kompleks naše vlasti, koju je precizno definisala narodna poslovica „U tuđeg tatka, slađa patka“. Potrebno je proučiti rezultate stavljanja domaće pameti i znanja van upotrebe, tj. koliko košta uvođenje u razne investicione poslove firme i ljude koji ne poznaju ni grad, ni problem, ni prostor, ni političko-pravni sistem.
- Treba sagledati ogromne socijalne posledice te politike. Tako, na primer, sve naše tehničke fakultete treba proglasiti za fakultete za školovanje podizvođača, kao sledeći korak porobljavanja domaće tehničke pameti. Treba na odgovarajući način promeniti nastavni i školski sistem, a studenti zajedno sa diplomom treba da dobiju i pasoš.
- Na kraju, poseban komentar, odnosno predlog da se uvede nova revolucionarna demokratska praksa i da se ta praksa ozakoni novim Zakonom o planiranju i izgradnji. Svaki javni posao podleže primedbama. One mogu biti pametne i glupe, zlobne i prijateljske, umesne i neumesne, argumentovane i neargumentovane. Tvorci projekta Beograd na vodi očekuju samo pohvale. Na mnoge primedbe raznih vrsta i nesmislene i smislene, odgovor je bio samo jedan – imate li vi 3 milijarde evra? Kao star čovek shvatio sam društvenu suštinu ovog odgovora – ne može svako da ima pravo na mišljenje o ovom projektu naročito ako nema 3 milijarde evra. Duh primedbe je uvođenje ekonomskog cenzusa na pravo na mišljenje. Ja lično imam oko 300 hiljada evra u nekretninama, biblioteci, hemeroteci, fototeci, fonoteci i drugo. To je jedan desetohiljaditi deo od 3 milijarde evra. Za toliko sam i primedbovao.”

Тајни град Неваде

March 29th, 2014

Прво (а задуго и једино) помињање утврђења Неваде везано је за једну повељу коју је мађарски краљ Жигмунд написао 1399. године, а у којој набраја заслуге свог великаша Петра Перењија. Међу тим заслугама је и његово рањавање приликом опсада утврђења Неваде и Честин. Како Сима Ћирковић закључује у свом раду „Неваде, непознати утврђени град у Србији“ из 1995, вероватно је у том свом походу био неуспешан, јер се заузимање градова не помиње. Но, осим овог помена, о Невадама нема других података; и док је Честин и касније помињан у другим изворима и са сигурношћу лоциран и истражен, положај утврђења Неваде је до дана данашњег обавијен велом тајне.

Први озбиљан покушај одређивања положаја овог града везан је за рад Дејана Булића и Владете Петровића, који су 2010. у Војноисторијском гласнику објавили рад под насловом „Убикација средњовековног утврђивања(sic) Неваде“. У раду се полази од онога што је С. Ћирковић написао, па се покушава наћи место утврђења на основу до тада познатих археолошких налазишта. Аутори претпостављају да се утврђење Неваде заправо налази на врху брда које се данас зове Треска (Тријеска) у селу Јабланици, везујући тамошње рушевине и налазе из њих за исто време у коме се помињу Неваде, при томе одбацујући могућност да се тврђава Неваде заправо налазила на врху Градина у Горњој Црнући која се налази на нешто мањој раздаљини од данашњег села Неваде него Треска, а где такође постоје остаци утврђења, али нема археолошких налаза који би се могли везати за крај 14. века.

Ћирковић даље пише да је педесетих година двадесетог века извршено систематско рекогнисцирање терена Рудничког краја, али да тврђава није нађена, а да би је свакако требало тражити у близини раскрснице путева.

Угарска војска је морала доћи са севера, проћи Острвицу (Островицу) и Рудник и онда напасти Неваде, да би могла да настави за Честин и Борач. Како се тај пут од Београда преко Рудника, па даље према југу (и Честину) мање-више поклапа са данашњом Ибарском магистралом, а пут долином реке Груже (која извире у Невадама) ка Борачу води данашњим путем Горњи Милановац – Крагујевац, то је најлогичније да би тврђаву Неваде требало тражити баш ту где је раскрница ових путева, а она је управо у истоименом селу. Тврђаву Неваде, дакле, треба тражити ту, а не четири километра јужније, у атару села Јабланице, између осталог и због чињенице да је већина топонима овог краја је сачувала своје средњовековене облике, уз изузетак села Црнуће, која се по предању некада звала Белућа. Стога би било крајње необично да се, поред и сада постојећег села Неваде, истоимена утврда налази два села даље.

Још неки разлози због којих сматрам да је мало вероватно да су тврђава Неваде и Треска једно те исто су величина и сам положај Треске: тврђава је на најширем месту око 16 метара, а дугачка стотинак, што значи да није могла имати претерано бројну војну посаду; што се положаја тиче, удаљена је више од четири километра од пута у долини Деспотовице, а три километра од пута у долини Груже; једини пут који би она директно могла да штити је пут од Бруснице према Борачу, који је морао пролазити кроз данашњу Јабланицу. Ипак, значај тог пута највероватније није био претерано велики. Верујем да се на Тресци налазила само кула-осматрачница са које би се на време могла упозорити већа утврђења о евентуалној опасности. Такође, могуће је да је Треска била део већег система сигналних кула, које су могле бити типски грађена, с обзиром да је њена основа врло слична основи утврђења на Градини у Мајдану, а које је у том случају могло бити део тог истог сигналног ланца – што је посебна тема за истраживање.

Тражење остатака тврђаве на било ком простору простим обиласком терена је прилично незахвалан посао, па је било неопходно сузити избор могућих места на основу процене неколико параметара и извођења закључка о највероватнијем положају на основу њих. Први и најважнији критеријум је блискост са раскршћем путева. Како су путеви ишли долинама река Деспотовице и Груже, то област тражења сужава на поменути део Невада који је њима омеђен. Град би се морао налазити на некој узвисини са које се пружа добар поглед на околину, са које се могу сагледати најважнији путеви у што је могуће већој дужини, која има оптички контакт са околним утврђењима и осматрачким кулама (због преношења сигнала за узбуну помоћу ватре или застава) и која је довољно неприступачна да отежа напад, а истовремено довољно велика да омогући смештај довољног броја војника. Ако све ове захтеве узмемо у обзир, као најлогичније место, гледано стратешки и планерски, појављује се Велики вис у Невадама, седласт врх надморске висине од око 580 метара, укљештен између поменутих путева.

Неваде

Неваде, Велики вис

Када је одређено највероватније место за утврђење, обиласком брда уочено је следеће: на овом врху налази се плато овалног облика, приближних мера 100 са 60 метара, дужом осом усмерен у правцу северозапад-југоисток. Његов југоисточни део је мало виши и са те стране му се и приступа једним очигледно старим путем, чији профил веома подсећа на профил пута који води до утврде на Тресци. Са врха се пружа одличан поглед: на северу се види Острвица, затим Рудник, па Ђуревац у Мајдану на коме је такође некад било утврђење; онда, пратећи хоризонт у смеру казаљке на сату, види се поменута Градина у Црнући, па Црни Врх на Јешевцу на коме се налазила осматрачка кула која би могла да надомести недовољну прегледност пута у долини Груже са утврђења у Невадама, али и да покрије пут од Црнуће преко Врбаве до Борача, поред манастира Јешевац; затим се поглед зауставља на врху Треске, па онда ка југу обухвата читаву долину у којој је данас Горњи Милановац, а која се некад звала Дивље поље; поглед прати пут уз Деспотовицу све до њеног настанка у данашњем селу Мајдан, које је некада заправо било рударски (привредни) део града Рудника (трговачко-административни део Рудника се налазио на месту данашње варошице Рудник, у пределу између стационара и колоније, што показују најновија археолошка истраживања).

Сам плато је доста раван, а по ивицама се испод наноса лишћа и хумуса налазе комади камена. Профил те ивице је такав да се након скоро равног простора платоа спушта у шкарпи нагиба приближно 45°, а затим, после неких метар, брдо поприма сасвим другачији пад. Поменути комади камена су различити од стена које се у подножју брда могу видети у странама пута – у питању је камен кристалне структуре, док се уз пут налазе мекане седиментне стене. Претпоставка је да су ово остаци темеља некадашњих зидова утвђења, а најбоље су очувани у делу где пут излази на плато и ту су ширине око једног метра. У близини овог места налази се гомила овог камена, очишћеног и наслаганог, а највероватније је да су га ту сложили ловци када су правили чеку (која се налази баш на ивици платоа), па им је камење сметало да поставе стубове, те су га извадили и сложили на гомилу. Киша и снег су га временом опрали, тако да сада може да се види та гомила камена, а испод танког слоја лишћа оно што је највероватније темељ зида, од истог таквог камена.

Ако је ово заиста место на коме се утврђење Неваде налазило (у шта дубоко верујем), што ће се, надам се, проверити археолошким истраживањима у блиској будућности, поставља се питање: зашто је скоро у потпуности срушено (тј. до темеља) и никакви остаци од њега нису примећени чак ни у 19. веку, када су обављена прва научна истраживања ових крајева (Шафарик и Мишковић)?

Мислим да одговор лежи у следећем: падом српске деспотовине, Рудник и околина постају део Турске царевине и врло брзо, од пограничног краја са знатним рудним богатством, постају унутрашња нахија; затим, исцрпљивањем рудних богатстава Рудника, и привредно губе на значају. Тако, већ доста рано, потпуно нестаје потреба за толиким бројем утврђења на овом простору и она бивају напуштена. Зидови зидани кречним малтером и са насипом у средини се временом круне и пропадају, а становништво развлачи камен са утврђења као из извора јефтиног грађевинског материјала. С обзиром да су Неваде врло приступачне (за разлику од, на пример, Острвице или Треске), већина материјала је одвучена доста давно, тако да се већ у 19. веку није могло видети бог зна шта од остатака некада велике тврђаве. Није искључено и да је један део камена још увек на делу платоа који се сада препознаје као југоисточна узвишица, јер је ту највероватније била кула која је чувала улазну капију у град. Но то остаје као место за истраживање, у чему ће, надам се, учешћа узети надлежне институције.

Комесарска архитектура

August 9th, 2013

Замолио бих господина министра да ми објасни какав је то он министар грађевина који мисли да се данас може направити кућа за 300 евра по квадрату, а да се при том задовоље све законске и стручне норме, да се плате сви порези доприноси и да сви који учествују у процесу градње буду плаћени и пријављени у фирмама за које раде на пун износ плате и пуно радно време?

Да ли господин министар уопште зна који су закони и правилници на снази у држави која му даје плату, те да је, према тим истим актима, практично немогуће направити типски пројекат за кућу који иоле има смисла? Довољно је да се тај „типски пројекат“ окрене за 90 степени или да се премести из Лесковца у Чачак, па да му енергетски разред више није одговарајући, те да се по њему не може градити.

Да ли Инжењерска комора Србије зна шта јој пише у Статуту, а између осталог и то да је основана са циљем да се побољша ниво услуга у грађевинарству, па и поред тога ћути на овакав скандалозан конкурс министарства, који би у свакој нормалној европској држави био одмах пропраћен захтевом за оставком министра и пратеће дружине?

Да ли господин министар зна да је законска обавеза инвеститора да за извођење грађевинских радова ангажује одговарајућу фирму која има запосленог одговорног извођача радова, а да се 90% тих кућа о којима он прича изводи без икаквог надзора, контроле и у сопственој режији, често од стране полуписмених мајстора?

Да ли господин министар заиста мисли да су главни кривци за цену градње мали архитектонски бирои који живе управо од оваквих пројеката, па по сваку цену жели да обесмисли њихов рад и постојање, те да их економски уништи?

Да ли господин министар зна да је цена рада архитекте у Србији толико обесмишљена и уништена нелојалном конкуренцијом лиценцираних инжењера који паралелно са сталним запослењем или пензијом имају предузетничке радње у којима не плаћају ПДВ нити доприносе, да је и са овим обимом посла опстанак малих бироа у којима раде њихови власници као свој основни и једини посао, практично немогућ чак и да нема разлике у цени коју неминовно доноси обавеза плаћања ПДВ?

Да ли господин министар зна како изгледа та „права српска кућа“ за коју се залаже? Не изгледа као историјска будалаштина коју нам је потурио Б. Петровић, већ изгледа као старе куће у нашим селима које полако пропадају, истим оним темпом којим пропадају и села. Уместо да се министарство бави заштитом стварно вредног нашег изворног градитељског наслеђа, оно се бави наметањем некаквог измишљеног „стила“ који је процват доживео са буђењем националистичког лудила деведесетих година. Тај „национални стил“ који је владао у архитектури пре 150 година, на пример, технолошки и организационо онолико је превазиђен колико је превазиђена и вожња фијакером у односу на вожњу аутомобилом, па опет не видим да се министар вози у фијакеру, иако пропагира повратак традицији у архитектури. Архитектонско обликовање пре свега проистиче из употебљене технологије за градњу, тако да је потпуно неумесно у 21. веку причати о таквим стварима о којима прича министар у пропагирању овог јадног конкурса.

Неће се у села вратити дух некаквим типским пројектима које ћете бесплатно да делите, јер нема духа тамо где нема живота. Вратите живот у село, па нека сељак има пара да ангажује доброг архитекту. Осиромашили сте сељаке, осиромашили сте грађане, а на нас архитекте сваљујете кривицу за сав чемер који је ваша владавина произвела. Нису архитекти криви што нема духа у селу, него је за то крива држава. Нису архитекти криви што је народу скупа градња, него је крива држава у којој народ нема ни за хлеб, а камоли за кров над главом.

Већ седам деценија се по селима граде најодвратније могуће куће зато што то државу није занимало, па су се онда и по градовима у задњих 40 година градиле најодвратније могуће куће зато што то државу опет није занимало, а за то нису били криви архитекти, него покварена власт ове бедне државе коју није занимало ништа осим сопственог благостања. Пуштали сте да се гради све што би неком пало на памет, претворили сте нашу часну и уметничку професију у службу за израду некаквих папира по којима свака будала може да сагради шта јој дуне, измислили сте небројене идиотске административне поступке којима гушите градњу и уништавате архитектуру.

Није посао државе да се бави архитектуром, него је посао државе да проверава да ли се гради онако како је архитекта у свом пројекту предвидео. Ако нема контроле, нема ни архитектуре. Свако може да буде инвеститор (ако има пара), свако може да буде грађевински инжењер (ако мало загреје столицу), свако може да буде и министар (ако…), али не може свако да буде архитекта. Када то ова држава схвати и када се према тој чињеници правилно постави, имаћемо и добру и јефтину архитектуру, али пре тога, пре него што се наша професија заштити од стране државе на прави начин, нећемо имати ништа од тога. Професија архитекте је једна од ретких професија у којој уметност мора да буде присутна, а ако нема уметности, нема ни архитектуре.

Да бих вам помогао да схватите, цитираћу свог колегу Радомира Вуковића, који је рекао да сликар у свом раду полаже рачуне само себи, а дизајнер и себи и клијенту. Оно што бих додао на то је да, за разлику од њих, архитекта полаже рачуне себи, клијенту и држави. Све оно што архитекта направи постаје на неки начин и јавно добро, део јавног простора, и стога је овај посао толико важан; превише важан и осетљив да би се смео препустити у руке лаицима, па макар они били и министри, грађевински инжењери или било шта друго. А ви ћете га управо препустити у руке лаицима дозвољавањем да се деле бесплатно некакви типски пројекти, јер ће лаици бирати који ће пројекат где да примене, без икакве стручне провере. Па ће тако Пера Пекар да узме пројекат који се њему свиђа и посади га тамо где за то нема никаквог оправдања, али, боже мој, ви сте му дали то право.

Тако ће се архитектура у Србији и даље срозавати, тако ће грађевинарство у Србији и даље бити главни еколошки проблем ове земље, тако ћете вероватно ви и даље прикупљати гласове од полуписмених гласача и вероваћете да је тако добро.

Враћате нас, господине министре, у време комесара. Комунизам је умро, стигао је национализам, па га треба и стилски уобличити. Тако ви, у услози национал-комесара, претварате Србију у некакав Дизниленд у коме ће се правити куће по вашој мери: српске куће за српску чељад у српској земљи, а све од најсрпскијег министра. Па хвала вам лепо. Никад за вас нисам гласао, а наравно да ни у будуће нећу, само ћу овом приликом позвати све своје колеге да на следећим изборима гласају за странку која обећа да са Новом Србијом неће у коалицију.

Такође ћу позвати све колеге и удружења архитеката да бојкотују овај срамни конкурс, а да све „колеге“ који се на исти одазову екскомуницирамо из своје струке. Доста је било.

Ранко Томић,
архитекта

Зашто у Србији готово да нема добре архитектуре?

April 6th, 2013

1. Зато што је већина оних који су богати духом сиромашна, а већина оних који су богати сиромашна духом.
2. Зато што је Инжењерска комора Србије изједначила архитекте и грађевинске инжењере, избрисавши јасну границу у подели посла која треба да постоји због јасне разлике у таленту и школовању једних и других.
3. Зато што министар надлежан за грађевинарство промовише дељење бесплатних типских пројеката, супротно закону, уместо да промовише квалитетне пројекте који производе јефтину, а добру архитектуру.
4. Зато што већина људи у Србији мисли да уме да пројектује, а да су архитекти ту само да им обезбеде некакве папире.
5. Зато што архитекти у Србији верују да ће неко други да се избори за њихов статус у друштву.
6. Зато што Инжењерска комора Србије постоји већ читаву деценију, а не успева да направи применљив ценовник.
7. Зато што закон дозвољава и промовише тезгарење, сиву економију и фалсификовање пројеката помоћу лиценци које су везане за појединце, а не за архитектонске бирое чији власници могу бити само архитекти.

Budaletina na kvadrat

March 17th, 2013

Ministarstvo građevine i urbanizma finansiraće gradnju tradicionalnih srpskih kuća za potrebe socijalnog stanovanja, izjavio je danas ministar Velimir Ilić. Opštine će uskoro moći besplatno da dobiju kompletnu projektnu dokumentaciju, kao i građani koji privatno hoće da sagrade prave srpske kuće, čija će gradnja koštati oko 300 evra po kvadratu.

Kakva je ovo demagogija! Kakve crne “srpske kuće”, to je nešto najgluplje što je ikad iko smislio, a smislio je pokojni Boža Petrović, pa sada ove neznalnice nastavljaju po utabanoj stazi kvazi-arhitekture. Ne postoji nešto što se zove “srpska kuća”, već postoje tipične kuće različitih krajeva (šumadijska, pomoravska, vojvođanska itd). Međutim, takve kuće su potpuno prevaziđene u svakom pogledu, a naročito tehnološki.

Dalje, ministar očigledno ne zna da je upravo pod patronatom ministarstva na čijem je sada čelu, u mandatu pre njegovog, donet pravilnik o energetskoj efikasnnosti, koji maltene u potpunosti isključuje mogućnost korišćenja tzv. “tipskih projekata”, jer se za svaku kuću mora uraditi provera energetske efikasnosti koja uključuje njenu orijentaciju u prostoru, položaj okolnih objekata itd.

Uostalom, gradnja kuća u Srbiji već sada košta oko 300 evra po kvadratu, tako da mi nije jasno šta se ovim postiže, osim što se dalje urušava arhitektonska struka – arhitekti su i do sada u Srbiji bili tu samo da obezbede “dokumentaciju”, a svako je gradio kako je hteo, bez obzira na projekte, jer niko gradnju nije kontrolisao (očito da će tako biti i nadalje), a nakon ovoga ni za tu “dokumentaciju” nećemo biti potrebni. U svakoj normalnoj zemlji bi ministar nakon ovakve izjave morao podneti ostavku.

O Velimiru Iliću, budaletini iz Čačka, ni do sada nisam imao naročito mišljenje, a nakon ovoga to mišljenje je samo potvrđeno.

Бројке говоре више од речи…

December 25th, 2012

Време је да се пребројимо.

April 26th, 2012

6. маја ћемо имати прилику да покажемо своје “задовољство” политичком понудом у Србији. Ја ћу поништити свој листић. Неко ће можда рећи да је то глупо, можда незрело, можда неодговорно, али за мене је то тренутно једини могући избор.

Време је да сви ми, незадовољни овом државом, то незадовољство покажемо на један миран начин. Да се пребројимо, макар зато да видимо колико нас има.

А после, видећемо. Ничија није горела до зоре.

KoštuBica?

March 4th, 2012

To sa zamenom slova mi je sinulo jesenas, dok sam gledao njegove plakate. Svakako, istina zna da se pojavi na najneočekivanijim, a tako očiglednim mestima…

Зрео за пензију…

October 27th, 2010

Зрео за оставку! Зрео за робију? О.Д. о реституцији.

Ево мог предлога за закон:
Сва одузета имовина се мора вратити у “натури”, тј. у одузетом стању, ако је могуће. Ако је држава некоме у међувремену продала ту имовину, дужна је да имовину врати наследницима, а да купцу врати исту ону суму коју је за имовину платио држави. Уколико је купац или корисник у међувремену уложио неки новац у имовину, сматраће се да је то улагање било инветиционо одржавање и као такво неће се надокнађивати садашњем купцу/кориснику.
Уколико је садашњи купац/корисник имовину која треба да се врати уништио или обезвредио, дужан је да штету надокнади наследнику/првобитном власнику.

Јел може боље и простије од овога?

Још једна (неуспела) легализација

October 3rd, 2010

Доношењем садашњег закона о планирању и изградњи, започео је трећи „талас” легализације постпетооктобарске Србије. Подсећања ради, први талас је кренуо 2003, а наставио се другим таласом када је продужен рок за пријаву нелегално изграђених грађевина (закон воли да каже: објеката). Први рок је требало да уведе у ред и озакони небројене грађевине већином саграђене у Милошевићево доба, јер је пре тога углавном закон поштован; експлозија противзаконите (нелегалне) градње поклопила се са урушавањем српске државе под Милошевићем. Како је велик број грађана пропустио прилику да се пријави и у првом и у другом року, а како су у међувремену изграђене и бројне нове нелегалне грађевине (због чега, за дивно чудо, никоме није фалила ни длака с главе, иако је законом из 2003. било предвиђено да је дивља градња кривично дело за које се има ићи у затвор), законодавци су у предлог новог закона поново увели легализацију.
Стручна јавност је још у расправи о нацрту закона указивала на проблеме које ће оваква, трећа легализација донети, а стручни тим ЛДП за рад на овом закону (чији сам члан био и ја) сачинио је обимне предлоге за измену његовог радног текста, не би ли се коначно добио закон који би био примењив, праведан и добар; но, за све то није било слуха – нећу нагађати због чега. Пре свега, поучени искуствима претходне две легализације (бројаћемо само легализације од после петог октобра, јер их је било и пре тога), као људи који су се тиме бавили у оквиру својих послова, препознали смо проблеме који су довели до пропасти претходних покушаја легализације, те смо хтели да нови закон поштедимо истих грешака. Такође, хтели смо да коначно направимо разлику – али и рез, да одредимо један тренутак у коме ће почети поштовање закона, тренутак у коме ће, макар у грађевинарству и у односу према власништву над земљиштем, Србија коначно постати ДРЖАВА.
Дакле, концептуално гледано, сматрали смо да легализација као тема не треба да буде део закона о планирању и изградњи, већ треба да постоји као засебан закон, што би се правним језиком рекло „леx специалис” – пре свега зато што закон треба да грађанима пружи јасну слику о томе шта може, а шта не може да се ради, а те слике нема ако исти закон треба да се бави и легалном и нелегалном градњом (која је била преседан који се више не сме поновити). Такође, поучени претходним искуством, сматрали смо да пријава нелегалних грађевина не сме бити орочена. Уместо тога, предложили смо да се искористи неки од сателитских снимака Србије у високој резолуцији начињен у времену између доношења закона из 2003. и овог новог закона, те да се оно што се на снимку види може легализовати кад год се то власнику прохте, а да се оно чега на том снимку нема не може легализовати никада, тј. да се мора срушити, а да се дивљи градитељ мора казнити по закону из 2003, те да се свака нова дивља градња одмах спречава, руши и најстроже кажњава. Тражили смо и да се сви грађевински инспектори у чијим је реонима рада било дивље градње после 2003. отпусте и да им се забрани даљи рад у државној служби. Уз све ово, предложили смо и то да се законом одреди накнада за уређење грађевинског земљишта за противзаконито саграђене грађевине, тако да мора бити најмање иста као и она за нове грађевине за које грађани траже дозволу (или већа, уколико су противзаконитом градњом проузроковани већи трошкови уређења ГГЗ) – јер пред законом сви морају бити исти; закон не сме награђивати оне који су у прошлости кршили закон, а истовремено кажњавати оне који су га поштовали.
Даље, један од кључних проблема приликом већине легализација је проблем нерешеног власништва над земљиштем. Стручни тим ЛДП је предлагао да се проблематика грађевинског земљишта (што је, пре свега, правно питање) издвоји из овог закона у посебан закон, или да се припоји закону о пољопривредном земљишту, чиме би се добио јединствен закон о земљишту; тиме би се већина проблема који су настали у време социјализма (када се овоме није посвећивала потребна пажња, јер се питање власништва није сматрало нарочито важним) решила на брз и, за грађане, једноставан и јефтин начин. Предлози су, да поједноставим, били засновани на следећем: прво би требало донети закон о реституцији и извршити га, чиме би се исправила историјска неправда учињена након ИИ светског рата, а држава Србија коначно добила један од темеља државности – неприкосновеност приватног власништва; друго, требало би увести право „државине” и на грађевинском земљишту, а то право увести и за земљиште у државној својини, чиме би се свима онима који користе туђе земљиште више од 20 година (па макар и државно), а да у том раздобљу није поднета примедба власника, омогућило стицање права власништва над истим. Технички детаљи (премер заузетог земљишта итд.) могли би бити уређени преко поменутих сателитских или ранијих аерофото снимака, на пример. Уз ово, требало је извести аутоматску промену права коришћења у право власништва у свим случајевима где су корисник и претходни власник исти (а што је било лако утврдити), јер је право власништва такође било аутоматски одузето и претворено у право коришћења Милошевићевим законом. Ово је требало урадити без икакве накнаде, поготово што је без накнаде и одузето. Са ова три корака били би решени скоро сви проблеми везани за питање власништва над земљиштем, а поступци легализације и укњижбе (који је често такође немогуће спровести) били би олакшани и убрзани.
Што се тиче пројектне документације потребне за легализацију, она би морала да буде поједностављена и морала би да пружи доказ о стварном стању (дакле, фотографије и основе свих етажа), али само у оној мери у којој је то могуће и неопходно – потпуна је идиотарија тражити да пројекат изведеног објекта садржи нпр. основу темеља, јер нико жив не може да каже како изгледају темељи који су испод земље у тренутку када је зграда завшена, као што је и потпуно непотребно да такав пројекат садржи пројекте инсталација – јер је у већини случајева немогуће и превише скупо радити такав пројекат, или немогуће утврдити куда су инсталације заиста постављене и шта је заиста уграђено. Такође је непотребно правити пројекте који садрже анализе конструкције, када већ закон налаже да се за ове грађевине у поседовни лист упиште да „република Србија не сноси одговорност за стабилност објекта” или тако нешто. А зашто стручњацима који раде на легализацији није остављено право да процене да ли они сматрају да је грађевина стабилна или није? И шта то, уопште, значи да држава гарантује за стабилност? Ваљда за стабилност може гарантовати само пројектант.
Једна од најглупљих одредби закона и подзаконских аката је захтев да се свака противзаконито грађена зграда мора документовати са 4 фотографије. Законодавци очигледно нису имали појма о томе да постоје зграде које имају 1, 2 или 3 фасаде, али и оне које их имају 5, 6 или више (односно, да се могу сагледати у целости само са више од 4 фотографије). И о овоме смо писали у коментару нацрта закона где смо тражили да се тражи „онолико фотографија колико је потребно да се прикаже зграда у целости”, али није имао ко да нас саслуша.
Уз све ово, не само да они који су градили по закону нису барем равноправни са онима који су га кршили, већ се и међу овим другима прави подела: они који су градили без икакве дозволе могу да прођу са некаквим елаборатом (скраћен поступак), док они који су бар мало поштовали закон (дакле имали неку дозволу, па одступили), морају да приложе знатно скупљи „пројекат изведеног објекта”. Стварно невероватно. Уз ове три групе, постоји и четврта, група оних који су по ранијим законима имали дозволе за тзв. „привремене објекте”. Ти људи су углавном плаћали пуну цену опремања ГГЗ, добијали временски орочене дозволе (често продужаване), да би законом из 2003. та врста градње (привремена) била потпуно укинута. И уместо да је тада дата могућност свим власницима таквих зграда да их укњиже као трајне уколико не угрожавају извршење урбанистичких планова, ми данас имамо ситуацију да се те зграде пријављују за легализацију. А уз ово, и неке рецидиве претходних законских одредби, нпр. о томе шта је „трајна градња од тврдог материјала” и сличне глупости, чиме се неким грађанима онемогућава легализација зграда које поседују, а које, свакако стоје, функционишу и користе се, а за исте је плаћена накнада за уређење и градњу. Гледано из угла савремених архитектонских достигнућа, свака градња која има темељ је трајна, па макар била и од пластичне фолије – али то нашим „стручњацима”, којима и даље мозак не допире даље од цигле, никада неће бити јасно.
Након овога, ваљда је очигледно да тврдње министра Дулића о томе како су за никакав учинак у легализацији највише криви архитекти који своје пројекте баснословно наплаћују чиста политичка демагогија (из личног искуства знам да је наплата ових пројеката врло бедна, а да се озбиљно наплаћују само пројекти изведеног стања за пословне објекте, који су у форми и нивоу обраде главно пројекта, те толико морају и коштати, а што је опет законодавац прописао, а не архитекти), да не користим неки увредљивији опис. За спорост је пре свега крив лош закон, тј. они који су га писали, а због тога би министар морао поднети оставку. Није да му нисмо рекли на време, проблем је у томе што није хтео да слуша. И сад, пошто последице његових грешака сносимо ми остали, требало би да неку последицу сноси и он.
Архитектура је као хирургија. Наше окружење је живо биће и сваки рез који се на њему направи може бити лек, али може бити и болест. И као што никад не бих пустио колегу архитекту да ме оперише, не бих пустио ни хирурга или ортопеда да се бави архитектуром и урбанизмом. На част вам, господине Дулићу.