Одговор на чланак Михаила Митровића, објављен у Архитектури.
Већ дуже време покушавам да напишем одговор на Вашу жалопојку над сопственим неуспехом под насловом “Критеријуми – заобиђена караула ка звездама”. Но, имао сам паметнија посла у претходних пар седмица (радили смо врло озбиљну анализу нацрта закона о планирању и изградњи који нам потура Демократска странка у циљу монополизације станоградње и даљег рушења архитектонске струке), али ево, дође време и за одговор:
Ви свакако имате право да ствари гледате на начин на који их гледате, али то имају и остале колеге. И морам признати да сам поносан што је у том жирију било више људи који се нису сложили са Вама, јер зло би било да јесу. Не знам и не могу да схватим шта то промовише Мећавник, па да то завређује било какву награду? Из свега што смо у последње време могли да видимо, тај Мећавник пре свега симболизује (па самим тим и промовише) потпуно безакоње, отимачину и пљачку, да не идемо даље (ако Вас занима то “даље”, погледајте нпр. ово). Такође, тај исти Мећавник не доноси никакав нови концепт (то је све већ давно виђено, нпр. у Сирогојну), не доноси никаква нова решења и никакав напредак – нешто се не сећам да је Дизниленд добио било какву награду за архитектуру, па не видим ни што би је добио овај Кустенленд (илити Кустендорф), рајско место за поклонике лика и дела г. Кустурице.
Кад би ме неко питао где је то у Србији мека кича и неукуса, где се то на најплићи могући начин и даље промовишу идеје које су ову државу довеле на најниже гране од њеног постанка, лако бих му одговорио: у Мећавнику. Зашто је то кич? Зато што је и Дизниленд кич, зато што су и Кустини филмови кич, зато што су и његова масна фризура и опонашање Че Геваре кич, али пре свега зато што је Мећавник управо оно против чега Куста каже да се бори – сублимација која се најбоље може описати речима: “Како мали Ђокица замишља народно неимарство”. Слика створена да просечном америчком туристи покаже како изгледа домородачка Србија.
Управо зато се Куста толико труди да се руга том Холивуду у коме није успео, јер ни сам не производи ништа друго осим кича (и то много јефтинијег од холивудског), па верујући да ће, уколико осуди туђи кич, његов сопствени постати уметност, уместо филма “Умри мушки” сахрањује здрав разум. Нема у кичу ничег лошег – свако има право да се опусти у кичу и мало исправи вијуге – али ту нема ни места за архитектонске награде.
Свака част том жирију у Бриселу, али ако је ово Кустуричино кич-село алтернативна архитектура, онда сам ја Јосип Броз. Кустуричин Мећавник управо и јесте најглупљи глобалистички производ – настао да би био део тог глобалног мозаика који би требало да представља Србију, те да користећи благодети глобализиције, од бројних путника намерника пуни џепове своме власнику.
Ако се г. Кустурица толико супротставља савременом начину живота, што се онда не супротстави и мрском највећем симболу глобализиције – новцу, него се чак и људима који пролазе поред тог “чуда” ни кривима, ни дужнима, наплаћује друмарина, као у доба турскога царства.
У тој његовој караули печате се само пасоши за пут у бесмисао, лош хумор и плитку иронију. Звезде су, ипак, далеко.
