Можемо ли да имамо бољу Србију?

Ово је истина.
Ако све преокренемо
Не можемо бити најбоља земља на свету
Лагао бих ако кажем да
Пред Србијом стоји дивна будућност
Да ће ово бити безбедна земља
Да ће нам економија бити јака
Да ће нам деца бити здрава, образована и запослена
Али, пре тога морате знати
Наша земља не заслужује да буде таква
У то сам убеђен јер знам какви су Срби
Не можемо без корупције и лицемерја
И под било којим околностима одбијам да поверујем да
У годинама које следе ово може бити дивна земља
Али, захваљујући гласовима њених бирача
Ова земља тоне све дубље
Ипак, прочитајте причу до краја
Србија има само једну судбину
И допало нам се то или не
Ово је стварност.

Србији је потребан преокрет, а ако желите да знате како изгледа наше виђење Србије,
прочитајте горњи текст уназад, реченицу по реченицу.
Подржите ЛДП, да преокренемо Србију – број 2 на републичкој листи!

ШИРИ ДАЉЕ - ЛДП!

Последње изјаве Бориса Тадића, Војислава Коштунице и осталих глумаца на српској политичкој позорници све више показују суштину тренутка у коме се Србија данас налази. Представљање једног и другог као некаквих непријатеља који сад треба да воде некаква два „блока“, у ствари је производња лажног политичког сукоба у коме ми опет треба да бирамо између добрих и лоших момака.

„Европејци“ (намерно под знаком навода, а чине их ДС, Г17+ итд.) и Народњаци (СРС, ДСС, НС), како себе називају, покушавају да нам наметну натегнуту, измишљену и лако обориву причу о томе како у Србији постоје два пута, а ми, слепци, треба да кренемо за њима једним или другим. Хајде да пажљиво погледамо шта је то у чему се ови момци „разликују“.

Тадић каже: „И Европа, и Косово“. То у преводу на српски значи да бисмо ми у Европу, али заједно са Косовом. КошТуњави не прихвата непристојне понуде и каже да ћемо сачекати са Европом док не вратимо Косово. Колико ја видим, овде разлике нема, или је у томе што КошТуњави тражи да му САД врате играчку, не примећујући да је Буш заказао званичну посету Приштини.

Тадић нема проблема са Тајкуном (а и како би, поред Млађана?). Нема ни КошТуњави. Разлика = 0.

Тадић се не би бавио лустрацијом (за неупућене: чишћење државе од Милошевићевог талога у судству, полицији, војсци и државним службама), а и како би, кад је ДС постао прибежиште за бивше СПС-омладинце. КошТуњави то и не помиње, него баш такве гура за министре, саветнике и сличну готованску багру, мада му је ЈУЛ више при срцу. Разлика: опет иста, тј. никаква.

Радикале намерно не помињем. Њихова прича је иста као КошТуњава, са мало отворенијим картама и са мало мање тикова. Нова Србија је исто што и ДСС, само што су ту „народни“ фашисти, уместо оних салонских дЕсесоваца.

Да подвучем црту: разлика између „Европејаца“ и Народњака само је у називу, причи и имиџу. Нико од њих нас не може приближити Европи из простог разлога што не разумеју суштину тог приближавања. Придруживање Европској унији потребно нам је због нас самих, а не због Уније. Потребно нам је зато што је то једини начин да од Србије начинимо државу. Потребно је и Косову зато што је то једини начин да тамошњи Срби остану тамо и живе нормално. Ту се не ради о не знам чему, већ о градњи темеља на којима почивају савремене европске државе: демократији, слободи, независном судству и увиду јавности у рад државе. Када достигнемо тај циљ, неће нам бити важно хоћемо ли ући у Унију или не, јер ће Србија бити стабилна и нормална држава. Тада ће се припајање унији претворити у питање обједињеног тржишта, уместо садашњег питања спајања уља и воде.

На крају, избор у Србији никада није било лакши. Између „два“ погрешна пута, потребно је изабрати прави, а то је трећи: пут који нуди ЛДП. Пут на коме ће Србија претрпети праве, а не козметичке промене; пут на коме ће бити промењен систем, а не играчи на позорници; пут на коме ће Србија од недоношчета 21. века постати зрела држава; пут на коме ће УДБА коначно отићи у историју; пут на коме ћемо коначно престати да се делимо на партизане и четнике, родољубе и издајнике; пут на коме ћемо знати да наша земља припада свима нама, а не само онима који немају части, образа и милости.

Говор Чедомира Јовановића на ванредној седници Скупштине Србије

Поштовани господине председниче, поштовано председништво, даме и господо народни посланици, господине Коштуница, чланови Владе, данас политичари у парламенту говоре о историји тражећи у њој оправдање за ово што проживљава Србија и што проживљавају наши грађани у њој у овом тренутку.

Државници говоре о будућности и преузимају одговорност. Желео бих да је вечерас више државника у парламенту Србије, а мање политичара. Не могу да преузмем одговорност за све оно што нас је суочило са овако великим и страшним историјским поразом.

То не може да уради ни посланичка група ЛДП. То не могу да ураде ни они гневни људи који руше град у ком ми заседамо верујући да тако бране Србију и Косово у Србији, иако ће се стидети једног дана као што се данас стиде многи који су то чинили пре њих. Мислим да морамо имати снаге да вечерас грађанима Србије пошаљемо поруку о Србији будућности и да истовремено морамо имати снаге да сагледамо сопствене пропусте, како би, коначно, будућност нашег народа и ове земље престала да буде ружна слика прошлости коју смо проживели.

Није ово наш први пораз. На жалост, пуно их је за нама. Овај пораз можда највише боли, због тога што се кроз њега прелама тако пуно неправде, тако пуно суровости и због тога што се свако од нас осећа жртвом, али и због тога што кроз овај пораз свако од нас мора да плати цену за грешке које наша држава је чинила у времену које би да заборавимо, али које се не може избрисати. Уместо тог заборава потребна нам је храброст за суочавање са једном погрешном политиком.

Та погрешна политика нас данас обавезује на промене. Чули смо доста тога у говорима и председника Владе и представника странака које су у прошлости водиле ову земљу. Сам сам у једном тренутку био део власти у Србији. Веровао сам да ћемо моћи да исправимо грешке које смо наследили од својих претходника. Веровао сам да можда можемо да вратимо Косово у Србију, али сам исто тако би сигуран да се Косово неће вратити у Србију уколико се Србија сама пре тога не промени. Не може се бранити интерес Србије тако што ће се сваког дана друштву нудити изговори и оправдања, уместо спремности да се то друштво мења.

Пре годину дана смо овде разговарали о плану Мартија Ахтисарија. У јулу месецу смо разговарали о владиној платформи. У децембру месецу о владином одговору на крај преговора. Данас разговарамо о још једном документу који влада нуди парламенту, али и у једном и у другом и у трећем случају, као и у бројним претходним, ми смо ускраћени за то једноставно питање спремности да се преузме одговорност за једну политику. Не постоји друштво на свету које је у тако дубокој агонији, а да при томе нико од оних који су преузели одговорност за вођење тог друштва није спреман да изађе пред грађане и каже истину. ЛДП није дошла данас овде у парламент да би скупштину делила. Није дошла у парламент да би сипала со на рану онима које тако боли та косовска неправда.

Дошли смо у парламент да кажемо да смо спремни да преузмемо одговорност за будућност ове земље и да верујемо да ће у том времену које је пред нама Србија бити способна да новим вредностима, бољим идејама изгради себе толико лепом и квалитетном да ће бити могуће реално поверовати у другачије везе Косова и Србије. Овде у парламенту можемо да говоримо о Косову као о темељу нашег националног идентитета. У парламенту можемо да говоримо о Косову као политичком мотиву без кога нема наше политичке заједнице. Свако ће на свој начин бити у праву. У парламенту Србије не смемо поновити ону грешку која је толико пута до сада поновљена. То што се десило јуче на Косову, то морамо посматрати као последицу грубих пропуста, слабости и немоћи која нас је на крају суочила са тако дубоким историјским поразом.

Сваки народ је на свој начин био суочен са дилемама са којима се суочава данас Србија. Сваки народ је одговорио онако како то данас предлаже парламенту Влада Републике Србије. Тачно је, господине Коштуница, не постоји ни једна држава која би се сложила са поступком коме је изложена Србија 17. фебруара, дакле јуче. Исто тако је тачно да се по неким другим питањима на жалост Србија толико разликује од свих других држава. Данас је међународно право на нашој страни и повеља УН и хелсиншки документ и Резолуција 1244, али, на жалост, толико пута до сада смо заобишли своје међународне обавезе и били неправедни према другима, да су и други осетили ту слободу коју смо ми некада давали себи и погазили то исто међународно право на које се данас позивамо.

Осам година Србија не може да се промени и током тих осам година Србија квари своју међународну позицију. Нисмо добили одговор на неколико тешких питања. Како је могуће да смо изгубили све историјске и традиционалне партнере и заштитнике? Како је могуће да данас Француска, а којој смо подигли Споменик захвалности овде у нашој престоници, има више разумевања за албански народ, а не српски? Како је могуће да више разумевања за Албанце имају Енглези, чији је краљ извукао мач из својих корица у Првом светском рату и рекао да га неће спустити док Србија поново не буде слободна земља? Како је могуће да колевка демократије, која је била инспирација многих политичара овде у Србији, а мислим на Америку, данас има тако аргогантан став према нама и због чега је то тако?

Та питања су добила своје одговоре и свако од нас у сали их зна. Одговоре које смо дужни да дамо грађанима Србије видимо у будућности пред нама и питањима која су наслеђена. На какав начин Србија може да утиче на косовску стварност? Да ли понављањем фразе да је Косово лажна држава? Зашто се бавимо лажима? Нажалост, Косово је несрећна истина за Србију, тужна, трагична, али је истинита.

Да ли можемо да верујемо да ће заклетве и позивање на митове бити довољно рационално упориште за онај жељени исход на који Србија има право. Ми никога данас не оптужујемо. Мислим да је довољан терет одговорности од које су многи побегли вечерас у овој расправи и да на то не треба трошити речи. Тражимо спремност да се храбро погледа време које је пред нама и да се Србији пошаље порука да ће у том времену она бити ослобођена оних предрасуда и грешака које су тако скупо коштале и које су испостављене на крају у јучерашњем дану.

Као што Србију боли Косово, хрватске Србе боли Книн, босанске Србе боли Сарајево, Бошњаке боли Сребреница, да не набрајам даље све те ужасне исходе политике која је започета пре 20 година. Ми се са том политиком нисмо растали. То у наше име неће учинити нико. То морамо да урадимо ми сами.

Добро је, господине Коштуница, што сте макар у једној реченици апеловали на мир у земљи. То је оно што нам је данас потребно и потребни су договори, али се договори не могу правити са идејом да се не постави питање одговорности за оно што се десило и оно што нас је довело у овакву позицију, и не могу се договори правити без амбиције да се Србија коначно промени. Ваша одлука да повучете амбасадора из САД је боља од одлуке да прекинете дипломатске односе са САД, али сви знамо да ћемо пре или касније морати да кренемо оним путем којим је Србија већ једном кренула 5. октобра 2000. године, путем повратка у свет и због тога не можемо да се помиримо са оним тачкама вашег предлога парламенту којем се Србија конфронтрира са Европом.

Не постоји друга Европа од оне на коју смо упућени и колико год то било тешко, ми у овом тренутку морамо имати снаге да са том Европом разговарамо. На то нас обавезују они људи који су остали да живе на Косову, они људи који су поверовали да више сигурности и среће треба да траже у таквом и таквом Косову, јер су видели како су прошли они који су кренули пре њих путем Србије 1999. године извршили на периферији наших општина и градова, као грађани другог и трећег реда.

Спремни смо заједно са вама да радимо како би ову земљу променили. Нисте нам потребни ви, господине Коштуница, нити ви, господине Николићу, да би ми могли да кажемо да је за нас неприхватљива једнострано проглашена независност Косова. Ми то не правдамо фразама. За нас је то неприхватљиво зато што смо свесни велике истине. Нема среће на Косову без помирења српског и албанског народа.

Као што смо толико пута до сада били против једностраних поступака Београда, данас смо против једностраног поступка Приштине. За нас је то што се јуче десило велико понижење. У том понижењу, поред те албанске једностраности има тако пуно те погрешне политике која нас је уништавала претходних 20 година и која још увек има храбрости да од грађана Србије тражи разумевање. Не пристајемо ни на једнострано проглашену независност Косова, ни на поруку Владе, да се владе у Србији мењају, да се Србија смањује, да српски народ губи своје историјске просторе, али да политика која то производи опстаје некажњена и амбициозна, чак и више него што је то била до јуче. Нажалост, то је предлог мера које ми препознајемо у ономе што је Влада проследила парламенту.

Морамо да размишљамо о свету. Србији је место тамо, Србији је место у ЕУ и Србији је место онакво какво она до сада никада за себе није могла да каже - место на Балкану, у којем неће бити извор криза, жаришта, неспособности, неспремности, већ храбрости и одлучности да сама погледа у себе. Нису нам потребни ни Румуни, ни Бугари, ни Македонци, није нам потребан ни Кипар да би схватили колико смо сами. Нико нас није заштитио. Неки су признали Косово. Они који не осећају потребу за тим, то никада неће чинити. Србија се са тим неће помирити, али нажалост, та непомирљивост неће зауставити процес пропадања Србије и о томе треба да размишљамо. Најмање мислим на даљи губитак територија. Мислим на нестанак живота. Морамо размишљати и о свим оним људима који на Косову данас живе и који од Србије очекују разумну политику.

Митинзи ће проћи, и 1999. године сам био у странци која је разбијана. Нека ми неко каже на какав начин ће се проблем решити, па ћу ја бити први који ће бацити камен у прозор ЛДП. Сви врло добро знамо да то није тачно. Нека ови дани који су пред нама буду дани наше спремности да се помиримо, али не са политком која нас је уништила, него са чињеницом да су Србији потребни државници и будућност, а не политичари и историјска оправдања.

Ми желимо да се договоримо са Албанцима и верујемо да су промене у Србији пут до тог великог договора. Једнострана независност је за нас неприхватљива јер не доноси ништа добро Косову, а политика коју нам данас Влада нуди је политика алибија и неспремности са којом ми не желимо да се миримо и на коју нећемо пристати. Онима који размишљају о митинзима, њима предлажемо да распишу изборе, јер верујемо да у овој земљи има довољно снаге, потенцијала и храбрости за живот у будућности, уместо бежања у прошлост, на коју као да смо осуђени вољом политичара који данас немају храбрости чак ни да се осврну на ту прошлост и кажу где су у њој погрешили.

Свако ко жели да мења Србију може да рачуна на нашу подршку, свако ко жели да разговара са Албанцима може да рачуна на нашу подршку. Онај ко од нас очекује да се помиримо са таквом политиком каквој смо били изложени јуче, нека не куца на наша врата. Онај ко рачуна да ћемо се повлачити пред тим поступцима и прелазити преко лицемерја Владине политике, нека погледа како смо одговорили сваки пут до сада на нешто такво.

Ми ћемо данас бранити своју политику у парламенту и на какав начин нећемо пружити подршку једној и другој искључивости. А Косово, Косово је толико пута до сада страдало, да ће ово страдање његов значај учинити већим, а људи на Косову, они нека опросте својој земљи која је била неспособна да њихов живот учини вреднијим, а саму себе значајнијом. Хвала.

Изгледа да су наши „родољуби” отворили Пандорину кутију паљењем амбасада. Управо видим да је сајт www.gradjevinarstvo.co.yu отет, јер кад одете на неку страну где се исписују имена фирми, после пар секунди добијете ово:

Спирала мржње, насиља и свега осталог поново почиње да се шири.

Једно време своје младости провео сам радећи у КСТ-у. Стицајем околности и описа посла, највише сам се дружио са избацивачима. Они су имали обичај да, кад треба да опишу неког као кукавицу, смрада, биће ниже вредности итд, кажу за њега да је „пичкетина“. Е, па то је једини израз кога се данас могу сетити да опишем личност нашег председника републике, за кога сам, нажалост, и ја гласао пре свега пар седмица (додуше, само у другом кругу, али ми то није неко оправдање).

Дакле, господин Горилко-пичкетина-Кен, уместо да се јавно огради од онога што се јуче десило у БГ, уместо да, знајући у шта ће се све то претворити, унапред каже да иза организације тих демонстрација НЕ СТОЈИ влада у којој његова странка има већину министара (или ипак стоји, само то ми наивни не видимо), одлази у Румунију. Његов министар Шутановац, након свега што се десило, изражава чуђење и згража се, заборављајући да је и он део те владе, те да је самим тим управо и он један од организатора митинга. Значи, и он треба да сноси неку одговорност за учињено. Јасно, није, као Веља, био међу митингашима да се с њима грли и љуби, али није се ни оградио од свега кад је требало.

Штета која је у Београду учињена је огромна. Е сад, они који су оштећени траже од ОРГАНИЗАТОРА да је плати. Организатор је влада. Влада штету може да плати само од наших пара, пошто је државни орган. Тако ћемо ми, који смо радили и зарадили држави новац, морати да платимо то што је гомила пијаних, дрогираних, бестијалних, глупих и неваспитаних бараба поломила, попалила и покрала по главном граду Србије! А да се г. Пичкетина на време оградио од митинга, рекавши да иза њега НЕ СТОЈИ влада, да иза њега стоје само ДСС и СРС, онда би те две странке, као организатори, морале да плате штету. То би било поштено. Али, шта Пичкетина зна о поштењу?

Шта брига г. Пичкетину за наше паре? Није их он зарадио, он их само троши. Могле су те паре да се пошаљу на Косово или било где друго где је потребно, могло је од њих да се помогне сирочићима, могло је од њих много што-шта, али је влада одлучила да позове и организује паљевину и пљачку на улицама Београда. Он ни реч није рекао против тога.

Као шлаг на торту, Александар Вучић окривљује ЛДП за нереде! “Криви су оне странке које су својим понашањем изазвали бес.” Што би рекли у “Балканском шпијуну”: “Ђура ће ти опростити што те тукао.” Да није страшно, било би смешно. Овако, један од људи који носе највећу кривицу за пропаст наше државе, за губитак Косова, Александар Вучић, човек који је мртав-ладан изјављивао како живи као подстанар код таште, а у исто време живео у стану од стотинак квадрата који је добио на поклон од државе Србије, од наших пара, узима себи за право да оптужи друге за оно за шта је сам крив! Ја њега могу да разумем, али не могу више да разумем будале које му верују и иду за њим.

Нека им је свима на част.

Гледам свој град облепљен плакатима са насловом „Косово није на продају!”, а испод тога: „Због истине” и „Због будућности Србије”. То нам поручује, нико други до, ДСС. И једном и ја морам да се сложим са Војиславом Коштуницом. Заиста, Косово није на продају.

Продато је одавно. Продали су га Срби који су тамо живели, па одатле отишли. Продали су га политичари који су о њему причали, а нису се њиме бавили. Разлог није битан, битно је да ја нећу да бијем њихове битке.

Одавно је и изгубљено. Ми полако губимо и Србију, а хтели бисмо туђе.

Због истине, због будућности Србије, треба да почнемо да живимо у стварности, а не у миту и епској поезији. И ми, и Албанци. Сада смо независни једни од других и то је све. Сад свако својим путем: паметно, прибрано и уз међусобно поштовање. То је једини начин, зарад будућности и једних и других.

Због истине, због будућности Србије, треба да сагледамо где смо то раније погрешили и да те грешке више никад не поновимо. То је једини пут који је хришћански: сагледај своју грешку, признај је, покај се и не понови је. Онај ко то не разуме, нека му је Бог у помоћи.

Постоје догађаји који нам се урежу у сећање толико снажно, да их не можемо избрисати, као и оне животне истине које наме други саопште једном једином реченицом, јаснијом од било какве приче. Један такав догађај, или реченицу – у питању је само једна реченица – и дан данас преживим као да сам је управо чуо.

Слушајући радио неких давних година, претражујући скалу за нечим што би вредело чути, набасах на познат глас: глумац Љуба Тадић. Остадох на том месту, привучен темом, а тема је била Косово. Више се не сећам ничег из те приче, сем те једне, најважније реченице, а сећам је се онако како ју је покојни Љуба изговорио, својим моћним, пуним, уверљивим и снажним гласом, какав од свих људи које сам икада чуо једино још има мој стриц Томислав:

„Косово јесте колевка Српства, али дете у тој колевци више није наше.“

Та кратка реченица садржи у себи сву истину и сво објашњење нашег неразумевања Косова. Пробудили смо се на њему; одрасли; а онда је дошло време да одемо на неко друго место. Не треба жалити за прошлим, јер живот се не живи пре, већ сада. И као што се ни један човек није вратио у колевку, тако се ни један народ не може вратити тамо. Ми Срби смо отишли северније, а за нама су остала дела наших предака: куће, цркве и манастири. Не можемо их заборавити, али ни задржати и за тим не треба жалити. То је тако.

Уместо да се понашамо као незрео човек, можда би требало да први признамо независност Косова. Можда је требало да то урадимо много раније, па да са тамошњом већином на равној нози причамо о правима наших сународника који тамо живе. Свима би на било лакше, али је нашим политичарима било потребно да праве кризе како би лакше крали. Ником не треба накнадна памет, па ни ова моја, осим као подсећање на грешке из прошлости. Косово смо добили ратом, а тако смо га и изгубили.

Још није касно да први признамо независност Косова, да честитамо Албанцима на њиховом успеху у борби коју са нама воде већ стотинак година и да им кажемо да је време да се закопају ратне секире и да једни другима помогнемо у миру. Од њиховог одговора зависиће шта ћемо даље и како ћемо.

Што се тиче прича да се од независности не живи, те да ће, чим се прогласи независност, на Косову испливати на врх други проблеми, морам рећи да ми је због тога драго: то ће само показати да Албанци имају храброст да се са тим проблемима суоче. А ако код нас, и после те независности, и даље будемо причали о Косову, а не о проблемима које ова власт упорно гура под тепих (а толико их је, да је тепих сад већ на врх брда ђубрета), онда ћемо само показати колико смо глупи и неспособни. Надам се да ће Србија, за своје добро, независност Косова искористити као прилику да разреши један проблем. Можда то решење није најбоље, али је решење - боље нисмо успели да нађемо. Као такво, отвара нове могућности и место за решавање других проблема. Надам се да ћемо те проблеме решити мудро.

Најтеже ми је да слушам лицемере. Још теже када причају по наруџбини, исто онолико колико је искрена певаљка кад на свадби, за 10 евра, запева на уво. Тако ми је данас звучао Амфилохије Радовић у Орашцу, просипајући хвалоспеве нашем новом „вожду Карађорђу“ који му је жмиркао из првог реда. Нећу се обазирати на друга поређења Амфилохијева, на будалаштине о Мурату, Лазару и Косову, само ћу сада, када питање Косова више није „Да ли ће?“, ни „Када ће?“, већ: „Шта ћемо у понедељак?“, запитати колико је умесно једног човека који се труди да Србију затвори поново у обор упоредити са неким ко је за ту исту Србију био спреман погинути, а касније и главу дао? Може ли се, уопште, један туњави, искомплексирани и зли човек попут Војислава Коштунице упоредити са храбрим, преким и снажним човеком какав је био Карађорђе и то ни мање, ни више, него у цркви?

Како онда озбиљно схватити човека који такве речи изговара на празник, како схватити његове паралеле између царства небеског и овоземаљског? Зар треба да БУКВАЛНО схватимо ту метафору из народне поезије? Људи, па овај је човек ЛУД, ако тако мисли!!!

Ово је препис монолога Гвоздена Дамљановића, из документарног филма: “Гвозден”, Милана Брајовића. Дајем препис без икаквих исправки, онако како је Гвозден причао. Прича је невероватна:

„Па Милане, све то јесте, ја сам доживео и преживео, ал’ толико је то давно – шесет пет година, просто ми се чини, сам себе, ја доведем у ситуацију да мислим да ли то баш тако би, мајку му његову! Ето шта: у Коштунићима, ‘42 година, мај месец, ја и мој брат Предраг, други по реду – пет нас је било; други по реду за мном, оремо код куће. Дође двојица Недићевих жандара:

„Јел ово кућа Живана Дамљановића?“ – „Јесте.“

„Ко је Гвозден и Предраг?“ – „Нас двојица.“

Каже: „Вас тражи командир жандармеријске станице у Леушићима. Била је у то време Недићевска жандармеријска станица у Леушићима, у задружном дому. И ми кренемо нако из њиве како смо били боси и прљави и без леба, шта ће, немамо појма, нисмо никад ништа имали вако разлога да би се сукобили с неким; било с ким; да би требало жандармерија да интервенише. Али, немаш куд, идеш.

Дођемо доле, „Ју“, каже: „овде нема командира, ви морате д останете да га чекате.“

Ово је пре подне. Чекамо ми домрака. Дође вече, каже: „Морате чекате командира.“

Дође он негде десет-једанес сати уноћ, каже: „Ви морате да ноћите овде.“

Ми ноћимо ту, сутра дан каже: „Вас тражи, овај, команда у Милановцу. Морате дидете тамо.“ И одреди двојицу жандара да нас спроведу. Неког Сима Кохеза, неког Банаћанина који је расто у мешовитом селу у Банату и знао немачки језик. И још једног Гружанина. Дођемо ми у Милановац, уведоше нас одма у затвор, каже: „Ви морате овде да ноћите.“

Ми ноћимо. Сутра дан око десет-једанес сати дођоше, каже: „Ви морате дидете у Тополу, вас тражи немачка команда у Тополи.“

Немамо куд. Поведоше нас на станицу, железничку, кренемо ми. У Лајковцу се преседа, иде воз у Ваљево, Младеновац; а иде воз у Ужице, Чачак, Београд. И овде се преседа доле за Младеновац, Тополу, Аранђеловац, за тај крај. Преседамо ти ми ту, како смо изашли из воза, они се опасаше, набише ножеве на пушке, и нама каже: „Само напред!“

Ми пред њима, они за нама, наиђосмо у варош, а железничка станица је била ван вароши, у то време. Уђосмо у варош; кад су почеле жене да излијећу из дворишта, да их ватају за оружје, ватају за униформу и вучу, трзају, псују, пљују: „Кућете ту децу?!“, ми дечаци, ја био дваесједну годину, Предраг осамнес. „Кућете?“

Ништа они не говоре, само кажу: „Ако куд ви мрднете, ми пуцамо одма.“ и идемо улицом. Улица нека дугачка, мале кућице, турска калдрма, ајде, ајде, ајде; изађемо из чаршије, запамтио сам село, Врбица с’зове, одма после чаршије. Једна велика крушка крај пута, каже: „Ајде да свратимо под крушку, улад мало да содморимо.“

Свратимо ми у лад и ја питам сад тога вођу патроле, тога Симу Кохеза: „Симо, кажи ми поштено куд ти нас водиш? Куд ми идемо?“

Прво нам реко: „Тражи вас командир станице“, па: „Тражи начелник у Милановцу“, па: „Тражи их немачка команда у Тополи“.

„Шта је у питању? Куд нас водите и очем се ради?“

Каже, „Вас тражи немачка команда у Тополи, идете да будете као таоци стрељани.“

Реко: „Симо, ја нећу дидем кад је така ситуација!“

Каже: „Мене је одлично да ти нећеш да идеш, Ја ћу“, каже: „да набавим запрегу час посла да нас одвози. И мене то одговара.“

„Ја дидем нећу.“

Како он оде одједном, набави неког са фијакером, пребаци нас тамо и доведе нас у немачку команду. Врата су са улице и, ушли смо одма на та врата; он је дуго нешто на немачком језику реферисо. Шта, ја нисам разумео ништа. Отале су нас спровели у затвор.

У затвору, затеко сам двадесосам младића. Сви су имали четри разреда гимназије, а било их је и са осам разреда гимназије. И сви су лежали у затвору, углавном из Шумадије скупљени. И нас с њима ту оставише.

Сутрадан, око осам сати, извели су нас пред немачког команданта, опет ту ђе су нас и предали, ови жандари, ту су нас извели, тумач и три официра немачка седе у канцеларији у средини један је са столом овако, а двојица су лево и десно са столовима и писаћим машинама. И овај што је био ту централно, ја мислим да је то био њихов старешина, каже: „Од вас двојице, један може диде кући, а други да остане овде да буде убијен. Ви се одлучите који ће да иде кући.“

Ја реко: „Нек иде овај млађи“. Знаш. Одма отворили су врата, отишо је без икаког коментара, ја сам осто на саслушању: „Јеси био у бандитима; познајеш ли кога од њих; јесил сарађиво; јеси даво леба?“

„Нисам, ништа нисам, не знам ништа, не познајем ништа.“ и тако он ме преко тумача испитује, а овај један куца на машину, знаш, он му диктира, и у једном тренутку, кад су завршили то с испитивањем, док, овај, ме испитују, за то време напољу експлодира бомба: „Ууууу!“ да ме уплаше, страх ми угони у кости.

И, кад су то завршили, он ми нуди папир онај што извуче из машине да потпишем. Ја преко тумача питам: „Шта ја потписујем овде?“

Он преведе ономе који седи на средини, који ме саслушава, шта му је реко ја не знам, онај, видим да се наљути што ја питам и на немачком овоме рече нешто. Овај ми каже: „Осуђен си на смрт вешањем. Бићеш обешен сутра у четири сата поподне на улазу у Опленац.“

На капији на улазу у Опленац. Ја нисам знао да је Опленац одвојена целина у Тополи, нисам знао, знаш, и нем појма ђе је то, реко, кака капија?

Немам куд, шта ћу, ја потпишем, у затвор и чекам сутра четири сата. У то време, док ја седим у затвору, негде око три, можда пола четри, видим мог ујака, свештеника; имо сам ујака свештеника, попа; дође он и видим да оде у немачку команду, јер ја сам у кругу затворском. А круг је ограђен жицом и кроз жицу се види ко пролази путом. Видим њега да оде.

Кад је било тачно четири сата, долази тумач онај и зове ме: „Дамљановић Гвозден!“ – „Ја.“

Нисам ја сам ту, има колко оћеш и њихових обезбеђења и војника и Љотићеваца и Недићеваца и Немаца; и затовреника. Пун круг. Кренем ја са њим, ал не могу да подигнем ногу од земље. Ко да ми је олово у ногавици. Толико ми тешко. Ал идем. Нем куд. Ајде.

Кад смо наишли тамо испред собе у којој сам спаво, каже: „Сврати ту, узми своје ствари.“

Мени чудно, реко: „Каке ствари, куд ћу ја њих, мене ствари не требају, ја знам де идем.“

Каже, „Командант је наредио да понесеш своје ствари.“

Ја свратим, стварно, узмем своје ствари, долазим тамо, доведе ме опет на исто место пред оне исте официре, и овај, који ме је саслушаво, каже: „Немачки Рајх је моћан. Он је велики. Он неваљале кажњава, а добрима опрашта. Вама је живот опроштен, можете ићи кући!“

Људи, то треба доживети да човек схвати тај обрт, тај моменат, то, кад мислиш да си пошо на вешала и овај ти сад прича другу причу. Људи, ја сам се слего, окрено се вако уместу, не знам ни ја где ћу ни шта да кажем. Каже да можеш ићи кући. Ја онда кажем тумачу: „Реко, немам објаву, немам ништа. Мене је патрола довела овде, мене ће дуапсе сад одма чим изађем.“

Шта је он превео, ја не знам, углавном је он том команданту превео, онај је одмах издиктиро објаву, али ја, нисам је сачуво. Запамтио сам из ње само: „Дамљановић Гвозден“. Дао ми вако, на једном парчету артије објаву, потписану, оверену, али је нисам сачуво.

И кренем напоље, чека ме ујак напољу и плаче. Он је тамо у Коштунићима кад су нас одвели, он зађе и скупи по селу, од грађана, 350 потписа да смо ми исправни, да нисмо ниучем учествовали, нит да имамо било какву кривицу у односу на власт, на државу. И то потпише председник општине, овери и он донесе и у последњем моменту преда овде у команду и тако ја извучем главу четрес друге године, маја месеца. И дурам до две иљаде и седме, као што видите људи, ево. То ми је, овако, у животу једна тешка епизода, поред осталих многих још.

Мислим да мош обићи Србију, сигурно да нећеш наћи да је неко казо, кад је у питању био живот, да остане један, да је реко: „Нек иде овај, ја ћу да останем.“

То ми је, овако, драг тренутак, и не знам како би се осећо и како би живијо, да сам реко: „Да ја идем, нек остане овај мој брат.“

О тој ствари толико, за сада.”

Овај филм, са само 12 својих минута, оставио ме је без текста. Једна од оних ствари због којих се осећате празно. Овде, из само једног разлога: „четресдруге”, у окупираној Србији, са 350 потписа си могао да спасеш нечији живот. У овој нашој „слободној” Србији, 2008. са 350 потписа не можеш ништа. Чак ни са много више. А о животима више не одлучују страни окупатори, него домаћи „родољуби”…

Баш сам размишљао шта да напишем о ономе што следи иза избора, али је Петар Луковић написао баш оно што сам ја мислио, те га преносим без измене и у целости: